ЈЕЗИК АНЂЕЛА

(Jутарње сунце, 1952, Edward Hopper)

1

Има јутара кад нам се чини да се нисмо пробудили у очекивани, већ у неки други дан.

Такво јутро је до те мере различито од других јутара да нас његова посебност потпуно зауставља у тренутку у коме живимо, па заборављамо на оно што је било и одричемо се онога што ће бити.

Тада постајемо свесни да је оно што је у нашој души изједначено са оним што је споља.

Шта се догодило, који услови су томе допринели, не знамо. Осећамо само да смо део оне целине у којој станује вечност, у којој више нема ни једног трага који би нас подсећао на време и ни једне мрље која би нас подсећала на простор.

Стање наше душе одређено је неком општом равнотежом, а преображени смо у једно око које више не примећује ништа што је пролазно и спољашње.

Тим оком, одједном, баш у часу потпуне утонулости у ово јутро, видимо малу чету осмехнутих анђела како прелеће преко наших глава и чујемо њихове наранџасте речи пуне невероватне наклоности.

2

Анђели су присутни у свему, а видљиви само у нечему.

Али њихова видљивост није подобна нашим очима којима једнако видимо и друге ствари. Не. Кад виде анђела, наше очи су неспособне да виде било шта друго. Оне морају потпуно да ослепе, са једне, и да потпуно прогледају, са друге стране. И оне тад и престају да буду напросто очи.

Такође, свесне су да то, у суштини, раније нису ни биле. Биле су орган који није могао ништа битно ни да наслути. Јер, као орган, оне лутају по свету од немила до недрага, спотичући се о безбројно камење сумње и на крају склапају се пред смрт, а да ништа нису ни опазиле.

Али сасвим другачије су очи наше душе, о којима је сада реч, којима се види невидљиво овога света и које постоје у нама и пре нас и само понекада, а некада и никада, не прогледавају.

А када прогледају и виде она моћна Крила, која им и подарују тај вид, тај вид се више не прекида, јер је њиме једном дотакнуто оно што је вечно.

Кроз то и он постаје то вечно.

II

3

Кад човек умре, ништа се битно не догађа. Или, много прецизније, све постаје другачије од онога што је очекивано. Он постаје нем за оно са чим је до тада комуницирао и што му је подаривало ограниченост. Али за оно што је за све време његовог живота било потиснуто у њему, постаје отворен.

Смрт је освајање отворености према вечном.

Човек, у тренутку када му анђели подаре ту отвореност, разуме да је то што је називао животом била смрт и да је ово што је називао смрћу, живот. Тада би желео да то свима, који су још са ове стране, у „животу“, саопшти и, у ствари, први пут осетивши вечност, хтео би да и сам постане анђео.

Али анђео не настаје из човекове пропадљивости и ограничености, након што он умре, већ из вечне и свеопште енергије која управља светом.

У смрти, човек постаје део те енергије.

А то је и највише што може да му буде даровано.

4

Путеви којима се, кад умремо, крећемо у смрти толико су, као што каже песник Ф. Хелдерлин, раширени широм, да се услед те раширености докидају. Јер ту путеви и нису потребни.

Мртви, како то говоримо с ове стране, или живи, како то говоримо с оне, ми се у сваком тренутку изједначујемо са сваким могућим путем и стижемо на сва могућа „места“, којима смо запућени.

Или, много јасније, ми та места тада постајемо.

Ми постајемо све и једно. Али то није она врста изједначавања у којој се, са ове стране, у суштини, препознају једна бића у другима. То је нешто сасвим друго.

Ми тамо више и нисмо бића, нисмо упојединачени. Ми смо тамо само биће: Биће. А оно нема у себи клицу разликовања, већ цело почива на једности која је и све.

То је и највише што човек досеже. На жалост, не својим ограниченим умом с ове, већ својим неограниченим Посто­јањем с оне стране.

5

Човек постаје оно што јесте тек кад умре.

Потуцање у свету које називамо животом, растапа се под дахом истинског живота који стичемо смрћу, као пахуљица на сунцу.

То сунце представља дах анђела којим нас он милује већ при првом нашем кораку у новом животу – смрти. Од тог даха, рекло би се у овом животу, ми се окрепљујемо и освешћујемо и видимо да улазимо у подручје непорециве истине, у стање коме наш пређашњи живот ни по чему није подобан. И толико смо изненађени тим сазнањем, да нам се чини да никада нисмо ни постојали.

Али онда схватамо да је и то постојање било потребно. Јер само кроз живот долази се до смрти.

Или, боље да се обрне у правцу истине: да се кроз живот који је смрт долази до смрти која је живот.

А то је наук анђела који ми стичемо већ од првих тренутака нашег истинског постојања у смрти, у скамијама вечности.

6

У тренутку преласка границе живота и смрти, ми се осврћемо. Само, то више није оно освртање којим смо гледали ствари, пределе, бића која смо напуштали у животу.

Сад се осврћемо према прошлом као што тражимо и оно чега још нема. Јер, то је сад за нас исто.

У истости тога истог нема више места за тугу. Анђели су само једним замахом својих крила избрисали све наше туге. Истовремено, подарили су нам вечну радост којом је сад у потпуности испуњено наше биће.

Отуда је оно то и постало: радост. И, отуда, смрт је такође радост.

Али, разуме се, не радост која чини једну радост у низу других радости. Смрт је радост радости. Она нам подарује такво усхићење којим нас претвара у смешак анђела.

А тај смешак чини све вечним и бесконачним.

7

Заборав у смрти није потпун. Ми и са оне стране комуницирамо са овим с ове.

Али како?

Играјући се, као кад деца склапају трепавице, стварајући нејасну слику света усред бела дана. И наше трепавице с оне стране склопљене су за свет с ове стране.

Али ми, суштински, немамо више шта да тражимо с ове стране. Вреди тек да се то чини због неког места, речи, ћутње који су у тако неартикулисаној форми наговештавали ово што ће бити у смрти.

Јер смрт не наступа у једном, најчешће телесном болешћу условљеном тренутку. Она је са нама и у нама од нашег почетка и пре почетка.

Срећни су они којима се она, као таква, као прави живот, понекад и пре нашег физичког краја, јави. Због тог јављања, ми са оне стране пòглēдамо и на ову страну. Али не зато да бисмо оживели оно што је прошло, већ зато да бисмо још чвршће утемељили оно што је сада.

Сада.

8

Ми се никад не растајемо од себе. Ми се у смрти само састајемо са собом. То састајање омогућава нам онај снажни дах анђела који нас сачекује већ на првом кораку, у првом тренутку на другој, или, боље, на првој и правој страни.

Тај дах не наликује ни на буку, ни на додир, чак ни на светлост. Он је, пре свега, апсолутна тишина која има моћ бескрајног састављања онога што је до тада било растављено.

Тако, тек сада, ми постајемо оно што смо мислили да смо били раније, а нисмо: јединствени. Мислили смо да су то јединство чинили душа и тело и да је смрт растављање тога јединства.

А смрт се, пре свега, ни најмање не тиче тела. У смрти нас само у потпуности прожима дах анђела, сједињујући и онај део нас који је за живота био сједињен са телом.

Ми, то је само душа, у себи сједињена и вечна.

9

Нико не може да каже да је умро, ко је умро. Само онај ко је умро, може да каже да живи. Смрт и живот разликују се, гледајући са ове и са оне стране. Али, ствари су ипак сасвим једноставне, ако их посматрамо из аспекта њихове јединствености и непролазности.

Непролазност је живот, пролазност је смрт.

Но услед ограничености наших бића, ми не можемо да сагледамо целовитост живота која се показује у смрти, већ видимо само његов део који нам се показује у животу. Наш проблем је, дакле, у томе што део замењујемо са целином, а целину са делом.

Али, док смо у том делу, ми целину не видимо; већ тек кад смо целина, омогућено нам је да видимо и сваки део. Ко нам то омогућава? Анђео, већ само једним погледом којим прожима цело наше биће, чим се оно нађе на оној, вечној страни, на којој човек тек почиње да живи.

10

Шта се догађа, шта се не догађа кад човек умре, о томе је бесмислено и мислити и говорити са ове стране.

Пре свега, нити се шта догађа, нити се шта не догађа, онако како то ми овде замишљамо. Реч је о потпуно другачијим „догађањима“ и „недогађањима“. Она нису ни слична ни различита од ових. Сличности и различитости тамо не постоје. Постоји нека врста Истости с које и кроз коју се показује датост свега, којој обрисе даје осмех анђела.

Анђели су бића која свему допуштају да се и види и не види, да се траје и не траје, да се осећа и не осећа, да се разуме и не разуме, напросто да јесте онакво какво јесте у својој увраћеној отворености, у својој коначној бесконачности, у својој бесконачној коначности.

Дакле, оно преко је ни догодљиво ни недогодљиво и догодљиво и недогодљиво. И једно и све. И ни једно и ни све. Оно, напросто, јесте по законима своје нијестости и није по законима своје јестости.

11

Никада није ноћ када ти умиреш. То је стих Рене Шара. Али то је и „стих“ смрти којом се преображавамо у вечни живот.

Вечност вечног живота не долази ни са које руке која га некоме или нечему подарује, као што се некоме подарује јабука или грозд. Она долази од саме себе или из саме себе, као што то чини светлост.

Па, умирањем се и роји светлост која је оно само. Разуме се, светлост која не допире до наших очију, а ни до очију наше душе. Она је наша душа, ако се под душом не подразумева нешто што стоји насупрот телу.

Душа није ни насупрот телу, али ни у телу. Душа је душа и не зна ни за што што није она и тако и не познаје никакву релацију ни према нечем другом, ни према самој себи.

Она је вечно постојећа – али тек у рукама анђела.

Но његови прсти не знају за додир, а и душа је недодирљива. Његови прсти су саткани од недодирљиве додирљивости или од додирљиве недодирљивости.

Углавном, с њих и од њих Никада није ноћ када ти умиреш.

12

Само земницима, само нама који смо од земље сачињени, свет са оне стране изгледа нестварним. Зато што ми мерљиво меримо рукама. И зато што мислимо да је мерљиво само оно што је земно.

Али мерљивије је оно што је неземно, што је, рецимо, етерско, каква је и, на пример, душа. Њоме се не мери оно што је земно, већ оно што је од неба и што припада небу.

Но ми то, док смо још живи на земљи и на земни начин, не разумемо. И мислимо да је стварно само оно што га земља у нама чини стварним. Зато и на смрт гледамо као на нешто премерљиво и тиме и коначно.

Ми мислимо да, када годинама живота премеримо земљу у нама, треба да ту земљу вратимо својој општој мајци и, мртви, легнемо у њу. И то и чинимо, свесни.

Али ми смо више бића несвести него свести и паралелно са свесним легањем у земљу ми се и несвесно уздижемо у небеса. Небеса, ако се тако зове онај простор који испуњавају анђели својом најтврђом стварности.

По њој, и ми смо стварнији тамо него овде.

13

Понекад, изненада, а да не знамо због чега, учини нам се, на тренутак, да и не живимо више и да је то наше трајање само слика нашег неког другог живота, који тек слутимо и који нам се често представља у сновима, а сасвим ретко у визијама анђела.

Те визије јављају се због тога што је наша окренутост према суштинскијем сазрела до меда жеље да се препустимо без остатка ономе што нас чека у вечности.

На тај начин вечност понекад сиђе и у наш пролазни живот. А пчеле тога меда су анђели. Они га стварају у преогромној кошници неба у коју ће стати и све душе умрлих и све најдубље жеље још живих.

Анђели те жеље препознају и уткивају у сласти вечно створеног небеског меда.

Тако човек и од доле може да учествује у небеским стварима, тако он и за живота може да постане вечан.

Разуме се, уколико у зујању пчела препозна замах анђеоских крила, а у сласти меда неописиву сласт небеске вечности.

Вечности која се, разуме се, задобија тек смрћу.

14

Мало се зна о меду и смрти, о њиховој међусобној повезаности, или, још одлучније, о њиховој истости.

А већ пре него што умре, човек је скоро сав у мед огрезао, па смрт долази у оном тренутку када мед у потпуности преплави његово биће. Зна се, не спољашње, већ његово унутрашње биће.

Оно се тад осећа заштићено као никада раније, јер су га изнутра, у суштини, преплавила, у трансформисаној пчелињој зуки у мед медена анђеоска крила. Она га тад целог испуњавају неизмерним миром који је сласт саме сласти.

А и сам човек преображава се у њу и постаје то што је она. То пак што је она даровано је с „највишег“ места, које је, у суштини, свагде где се светлуца и жути и само од себе и кроз себе прелива медна суштина вечног постојања.

То јест, свуда где се роје крила анђела и кроз малени отвор наше смрти лећу према бесконачно распрострањеној кошници неба.

15

Каже се да се не зна шта нас то чека после смрти. Како се не зна? Па то је можда једино што се зна! – Ништа другачије од онога што је било пре нас и што ће бити и после нас. Ништа посебно.

Али та непосебност је најнепосебнија од свих могућих непосебности. Зашто? Зато што смо је ми већ „искусили“ својим предпостојањем и никаквог знака ни трага она за нас није оставила у нашем постојању. Зато се сад поново, као да је није ни било, питамо о њој.

А било је.

Ми само требамо да се „освестимо“. Да својим постојањем зазовемо њено непостојање. Тад ћемо видети да је њено непостојање истинско постојање. И да тако тачно знамо шта нас то чека после смрти.

Но наш зазив којим ћемо да се „освестимо“ и није само наш, јер он мора да буде изговорен на језику анђела. А тај језик, као она биљка расковник, отвара сва врата и сва пространства света.

Посебно пространства неба.

16

Никада не знамо када ће смрт да дође. Наиме, то не зна наша нада која је најжешћи противник смрти. Она је саздана од свега земаљског, овосветског. И све што је такво хоће да се кроз њу пробуди, огрлати, раскрили.

А све то вуче нас на доле, према бездану и ништини.

Али наше чисто постојање, ослобођено свих тих тегова жеља, осећа смрт као победу још од самог почетка наших живота и тако ради на томе да нас неокрзнуте доведе до краја.

А то још значи до почетка где се поток нашег постојања улива у океан свега Постојања.

Кроз бистрину тога потока, кроз његове подводне силнице и струје, кроз одјеке стења о које се разбија његова вода, те кроз онај огромни заглушујући хук мора из даљине који непрестано позива – „Дођи!“ – ми тачно можемо да знамо када ће престати наш поток живота: када ће се улити у непрегледну раван океана која се, сама од себе, мрешка у својој чистоти.

17

Када смрт почне да долази, не показује нам се у правом светлу. Штавише, показује нам се као тама. Јер од превеликог њеног бљеска наша бића, још на то несвикнута, могла би да сагоре. А њој је баш до њих стало.

Она бескрајно ужива у чину њиховог постепеног преображавања у светло, које је она сама. Она себе види као друге, као нас, пре свега. Али нас умивене осмехом анђела, понесене њиховим крилима, одњихане њиховим шапатом.

Зато она и ризикује да нам се не свиди у почетку и да је доживљавамо као наше сопствено уништење. Зато би можда за њен долазак најпрецизније могло да се каже: из ништа у све.

При томе, ништа је само њена маска, а све је њено право лице. Ко то није сазнао, живеће у вечном страху од њеног доласка. А како може о томе да сазна?

Тако што ће отворити своје срце анђелу да га посети и да у њега усади клицу непоколебљиве вере у Постојање после постојања.

18

За смрт, која ће, сасвим извесно, доћи, не треба да се припремамо; као да идемо на спортско такмичење; или у школу. Не требамо.

Довољно је само постојати, зато што је наше постојање, ма колико било ограничено и крхко, нека врста зазива свега Постојања.

То је најтиши, управо нечујни зазив, који се „лепи“ за, такође нечујни, глас анђела који га, према степену тишине у њему, прихваћа и изједначује се с њиме.

Тако на нама није да било шта чинимо, да се довијамо разним лукавствима и намештањима да нас анђео посети још овде. Анђео се не одзива на оно што није у складу с његовом духовном природом, што је смешано од земље и лукавства.

Коначно, човек као анђео in potentia и сам носи нешто анђеоско у себи и са тим анђео и „рачуна“. Кроз ту анђеоску супстанцу која се у човеку манифестује као занос, он се већ на овој земљи окрилаћује.

И, ако је реч о било каквој припреми за смрт, онда је то човекова мисао о првом замаху крилима.

А то није само припрема за оно што ће бити после смрти, већ и сећање на оно што је било пре рођења. О томе, опет, божански песник Рене Шар каже: Човек бејаше птица. А птица, то су крила. А крила, то су анђели.

19

Како нам се године слажу, тако нам се и поглед све више и више мути. Али поглед ока. А поглед душе све више и више бистри.

Поглед ока мути се пред привидом краја који нас мори, а поглед душе бистри се пред извесношћу стварности која долази. Али још тада, ни једно ни друго не можемо да прихватимо у потпуности.

Зато старењем постајемо све сетнији и сетнији, док нас на крају не обузме паника од тога колико је човек несрећно биће да ни на свршетку не може да нађе смирај.

И тад, одједном, пред обома очима, и телесним и душевним, појављује се анђео чувар, наш спаситељ и избавитељ.

Он нам не саопштава ништа језиком који бисмо могли чути, већ језиком који бисмо могли само разумети. А то је језик без речи. Језик који је сличан даху ветра или шкрипи која се ствара при отварању латица цвета, или фијуку светлости кад се ова обрушава на нас и прожима нас.

Сличан је сликама из снова, представама онога што нисмо још никада ни видели ни доживели.

Тад и ми почињемо да верујемо у то још невиђено и недоживљено његовог језика и мало по мало, са доласком смрти, утапамо се у то као у бескрајно море.

А то је вечност.

20

Као кад се затворе сва друга врата, и кад се затворе врата живота, живот се не прекида.

По прилици, као кад се погасе сва светла у затвореној просторији у којој се наставља дисање бића и ствари и свега што у њој постоји, тако се и у затвореној и мрачној просторији наших бића све продужава и траје.

Само то трајање више ни не личи на оно пре смрти. Та два трајања неупоредива су. Ваљда само због неупоредивости, камо ли истости тих трајања, ми се бојимо смрти. Јер ми бисмо хтели да умремо а да се у томе да јесмо баш ништа не измени.

Губитак начина на који смо некад постојали изједначујемо са губитком самог постојања. Ово ново постојање, за оно старо је ништа.

Улога анђела је у томе да нас „убеди“ да је ово ново постојање истинско постојање, а оно старо пролазно и бедно. Како они то чине?

Крајње једноставно: пуштањем сузе обасјане осмехом на оно старо и пуштањем осмеха натопљеног сузом на ово ново.

Тако се у потпуности не фаворизује ни једно ни друго, а ми у осмеху препознајемо светлост и у мраку, кад су врата нашег живота већ одавно затворена.

21

Кад ми је умрла мајка, присутни су видели осмех на њеном лицу. Одакле осмех у часу у коме се умире? Зар није примереније да се појавио било какав рефлекс самртнога грча? Оно, осмех!

– Па, тај осмех није долазио са ове, него са оне стране.

Радост коју је од анђеоског загрљаја осетила превазилазила је тугу овоземаљског загрљаја у коме смо сви желели да је остала. Али тај осмех нас је и саветовао и опо­мињао.

Тек тада видела је оно чему је за живота била окренута и у шта није никад посумњала. Дотакавши јој својим дахом лице, анђео јој је саопштио оно што је млади видовити песник Артур Рембо, кога је читала, написао: Прави живот је на другој страни.

И само у то верујући, осмехнула се истини потврђеној самим тим животом.

И друго, угледавши својим духовним очима онај вечни стуб светлости који је хрлио од бескраја у бескрај и тако осмехивао све што постоји, осмехнула се сличности тога и њеног постојања.

Коначно, осмехнула се јер јој је смрт подарила вечност, а живот – бедну коначност.

22

Прво да умреш, онда да постојиш! Тај парадокс пролази као парадокс само на овој страни. Јер за нас, на овој страни, постојање је само везано за телесно, за земљу.

Али, истовремено, оно нас толико не интересује да на њега потпуно заборављамо. И само с времена на време подсетимо се да као такви јесмо.

Али на другој страни, тај парадокс је потпуна бесмислица као парадокс, јер је то непорецива истина.

Истински, а то још значи вечно и безусловно, постоји се само тамо где нам ни анђели више нису потребни, где се њихова улога завршава коначним охрабрењем наших бића да дефинитивно и неопозиво јесмо.

То охрабрење анђела, које се показује на разне, нама са ове стране необјашњиве начине, постало је сама та дефинитивност и неопозивост нашег Постојања.

Па, тако, сад и ми можемо да анђеоски делујемо, а да се више не заплићемо у овоземаљско вршљање које нас је некада спутавало да и сами узлетимо.

Анђео, то је човек на небесима, човек, то је анђео на земљи.

23

То што се свакоме догоди кад умре, слично је исцелењу. Тачније, он тад прогледава. Или, још тачније, стаје пред анђела који му се сад први пут показује у свом пуном сјају.

Јер, од тога сјаја он више не може да ослепи. Зато што се, умирући, сав сабирао у само једно, а то је неограничено Постојање. А оно што је неограничено не може ништа да ограничава, јер и само не подлеже ограничавању.

Кад се с тим суочи први пута, то јест пре него што је и само то постало, човеково биће понесе она радост којом је, ваљда, све стварано на свету. Стварано да буде вечно.

А исцелење није исцелење ако не рачуна са вечношћу; ако човеково биће не преда оној енергији која никада не стаје и с које све настаје на свету.

Тако човек, кад умре, поново учествује у највеличанственијем чину настајања и рађања свега. А кроз настајање и рађање свега и он поново и увек поново настаје и рађа се.

И тако исцељен и сам постаје мелем за ране света, од којих овај, као и све у њему, као и човек на овој страни, увек страдава и увек испонова исцељује се.

24

У тренутку док ово пишем на руку ми слети једна пчела. Заиста, сасвим неочекивано! У каквој су вези писање и пчела?

– Биће преко смрти. Јер, као и пчела и писање долази из ње. И ова и ово долазе да би објавили њену вечност. Али и ова и ово на исти, безреки начин.

Јер и писање није ствар речи већ, рекло би се, зуке, као што је и зука нека врста речи. И једно и друго тежи да саопштава скривајући.

А то је већ језик анђела, језик који се, пре свега, учи у смрти.

Тако, пишући на овој страни, писац умаче у њено тамно мастило на оној страни, као што пчела, стварајући мед на овој страни, убада у њене тамне цветове на оној страни.

Али све то после, понесено и помешано са преслатким језиком анђела, уздиже се до неког свеочаравајућег светла, до оних небеских висина с којих се све, одевено у жуту хаљину меда, точи као мана, точи све до доле, до срца самотника, људи који и сами чезну да се успињу горе.

Пчелињи мед и пишчеве речи најбоље су лестве за то.

III

25

Човек се, кад умре, и обићи своје биће у Бићу света, поново враћа на земљу.

Али, нити је то повратак који је он, пре одласка са овог света, желео, нити је он више оно исто биће. У том смислу, не може ни да се говори о повратку. А, у ком смислу би могло?

– У једном, далеко суштаственијем, можда да се каже анђеоском смислу. А то онда значи да се ни према чему што је овде не односи на начин на који је то овде, већ на начин на који је он сад тамо.

Такође, он се враћа само ономе што је слично његовој садашњој природи и што га је својом сличношћу и позвало да дође.

Та сличност, разуме се, не показује се у смислу декартовске res extense, протежности, па ни у смислу његовога res cogitansa. О таквим стварима ништа се тамо не зна. „Зна“ се само о бескрајној тишини постојања, пределима ничим омеђеним, вечности ничим ограниченом.

Отуда долазећи, томе се он и враћа и то и тражећи на овој страни. Зато је он и невидљив за наше очи и недокучив за наш разум.

Он тек посећује наша срца, као што пчеле посећују цветове, као што ветар додирује гране, као што светлост силази са неба.

Ето, то, то је он сада: светлост.

Али светлост која не греје, већ само обасјава.

26

Кад човек поново долази на земљу, он се тад, буквално, ничега не сећа. Стиже на сасвим непознато место и сасвим је непознат том месту.

Додуше, он узима, понекад, свој пре­ђашњи облик, али је реч о посве другом бићу. Не може да се каже о потпуно преображеном бићу. Јер је он задржао нешто што је опште, што је заједничко за овај и онај свет за њега. То није ни тело, ни душа. Већ срце.

Но шта се подразумева под срцем? Подразумева се оно анђеоско с којим га је анђео још за земаљског живота посећивао овде. Или, прецизније, посећивао анђеоско у њему. А пошто је сада и сам то анђеоско, он, у суштини, силази само у свој предео који се, случајно, налази ту на земљи. Јер то анђеоско је вечно и безгранично и оно се не сели него се истовремено налази и у другим људским бићима.

Ето, та бића он сада посећује, као да посећује сопствено биће. А и посећује га. А желео би да и анђеоско тих бића посећује њега, као што га и посећује.

И, тако, кад умру, и она ће постати једно целовито, анђеоско биће и посећивати сва анђеоска места у свету.

20. априла 2009. године,

другог дана Васкрса