НА МАРГИНИ ТЕТРАЛОГИЈЕ

(Детаљ са слике Sistine Madonna, Rafaello Sanzio)

Никола Страјнић: Исповест анђела (огледи), Нови Сад, "Бистрица", 2014.

Још једна "небеска", стваралачки аутентична езотерична књига, над којом лебди снажан дах инспирације! Освежава, осложава и динамизује савремену српску књижевност! Писана стилом интелектуализма, са лакоћом песника који је у души филозоф, спирална тетралогија Исповест анђела особита је медитативна есејистика, у којој је очито да Никола Страјнић никако не окреће прамац своје литературе. Од првих "проба пера" до данас плови таласима софистичких умовања, у потрази за мистичком мудрошћу. Као рефлексивни стваралац искушаван великим проблемима духа, плетиво своје филозофије плете у смеру неиспитаних тајни и слутњи и, трајном запитаношћу, до максимума разлаже феномене који одувек припадају херметикама. По свом хабитусу и филозоф и песник, Страјнић упорно тражи одговоре на највиша мисаона и уметничка питања, која никад не застаревају: о Богу, души, судбини света, смрти и свемиру, о темељима свега што јесте, као и о поезији (по Његошу: "Свемогућство светом тајном шапти / Само души пламена појете"). Исповест анђела је структура вибрантних духовних сказања, која плене мноштвом својих спектара, у којима, како је (опет) писао Његош, "Тајна чојку човјек је највећа". Надахнуће пантеистичког карактера импулсира га да онтологизира, а то, у штимунгу готово исихастичке тишине, и чини у Сремским Карловцима где је, судбински искорењен из Барање 90-тих, као беззавичајник свио своје ново боравиште. Може се тврдити да је Исповест анђела - дубоко промишљање бића и жића - сасвим ексклузиван књижевни космос, у коме је Страјнић поетски оркестрирао читаву симфонију идеја. Или, другим речима речено, песничко-филозофски трактат, где је ониричком логиком изградио паралелизам човек/анђео. Посредством анђела - васионих сила својствених свему постојећем, бића са оне стране чулног сазнања - настојао је да саопшти апстрактне истине космоса. Исповест анђела потиче од уметникове крилате песничке фантазије. Алхемија огледа преливених поетским сјајем, показује да се Страјнић радо препушта пустоловини сањарства и маште, личним размишљањима стилизованим у подсвести и сновима (Сартр је записао да "Естетичка контемплација је провоциран сан"). Поред продубљеног визионирања стварности, аутор својим маштеним летом залази и са оне стране физике: бди и над великим констелацијама надчулног свемира - узвишеном позорницом једног безвременог и беспросторног заувек. Стога је тачна тврдња да је сидро Страјнићевих хуманистичких и космолошких размишљања на, временски и просторно неограниченим, небесима.

Али, тетралогија није само уметност подсвесног, које увек жуди за светлошћу свести! Мада аутор има продуховљено осећање за свет подсвести, она првенствено подразумева и масивну вољу да се, уз тешке унутрашње окршаје, самодисциплину и доследне принципе досегну животне истине. Усмерен у правцу чистог логизма, он плови традиционалном логиком интелекта. У огледима који почивају на строгости пирамидалне организације, доминира дискурзивна мисао! Непрестано проширујући домен своје есејистике, као импозантан мислилац, Страјнић истражује интегралну суштину живљења, енигматичку алхемију живота и смрти ("Овога су у гробу кључеви" писао је Његош). Исповест анђела је, са једне стране, сублимирана визионарност поднебесног света. А, са друге стране, она је и напор аутора да, по свим правилима систематике, поред егзистенцијалних, захвати и свеукупност трансценденталних феномена са свим основним каденцама. Страјнић страсно тежи да се, готово у трансу, својим рефлексијама конструктивно приближи и, за рационалну анализу недоступној, архитектури идеалног. Да, будном свешћу, досегне и, чулима недохватне, тајне наднебесног, трансценденталног света - вишег животног постојања ("Истина је у дубини" записао је Демокрит). Као естетичар опредељен за доследну контемплацију, он је, за потребе мисаоне организације своје тетралогије, створио оригиналну метафизику. Полифоно оркестриране теме оденуо је у орнат монолога, који је најчешће продахнут експонтовским дахом. Увек под копреном парадокса (читава збирка је тканица парадоксалних мисли), Исповест анђела открива пуни расцват мисаоности - најкарактеристичнијег квалитета Страјнићевог опуса - којом одлучно зарања у фаустовство, у искон постојања. Јер, као умно посматрање, уметност увек представља вид сазнавања универзалне истине, вечне стварности. Луис Хорхе Борхес је записао: "Уметност је, попут Итаке, сва од зелене вечности", оне вечности којој управо Страјнићева уметност и служи. Своју стрпљиву анализу људске егзистенције (која је заправо потопљена у непрозрачну таму), аутор излаже густом оркестрацијом језгровитих и експресивних мисли, са намером да, из угла интелектуалног разумевања, у тамне распрслине људског знања, утисне нову слику о човеку, животу и смрти, обогати новом мишљу. И, ако ова тетралогија није јемство за магичну формулу метафизичких откривења, она је бар постулација једног интегралног схватања апсолутног, јер је у својим истраживањима чулног и надчулног аутор бескомпромисно ишао до крајњих граница своје истине. Као биљур прозрачна, есејистика Исповест анђела читаоцу пружа истинско гозбовање: плави га несвакидашњим поетско-филозофским говором, флуктуирањем узвишених мисли и осећања, који узводе у просветљење и сазнање, приводе у софос, у мудрост - одсјај вечне светлости.

Као плод Страјнићеве велике интелектуалне културе, као висок домет његовог духовног стварања, Исповест анђела плени мисаоним интензитетима. Они потичу и од прецизне учености и стручности затемељене на класичном образовању (Страјнић је пензионисани професор светске и компаративне књижевности). Читав живот посветио је дешифровању достигнућа бесмртних Јелина. Хеленизиран је, опчињен духом Антике и античара. Они су му омиљено пребивалиште, поетска постојбина многих његових, јелинском мудрошћу алхемираних, дела (бројни стихови, на пример, откани су и од грчке ведрине). Страјнић је дубоко посвећен античким узорима метафизичког и поетског мишљења, чији таласи просто препљускују његов опус (Платон, орфичари, Емпедокле, Хераклит, Епикур, Ориген, Вергилије, Хомер, Орфеј, нововековни филозофи Кјеркегор, Хајдегер...). Заточник је, на пример, Платонове филозофије (он му је спиритуални учитељ), платониста је (Платон је записао: "Филозофи су пријатељи мудрости"). Поред повезаности са хеленском (и римском) матицом, своје укупно дело подзидао је и обимним, енциклопедијским знањима, те и сам опсењује ерудицијом. На његово филозофско мишљење утицали су својим онтологијама и бројни песници 19. и 2о. века: Рембо, Лотреамон, Рилке, Новалис, Хелдерлин, Тракл, чију поезију ерудиције Срајнић одлично познаје.

Исповест анђела садржи четири огледа под насловима: Свежњићи питања, Језик анђела, Исповест анђела и Непохотљива тишина.

СВЕЖЊИЋИ ПИТАЊА

Много мислене снаге аутор је уложио у оглед под насловом Свежњићи питања. Он се грана у три ланчано повезана есеја која се држе у акорду: Питања о питању, Питања о завичају и Питања о смрти, који ће у овом тексту бити само овлашно приказани, тачније парафразирани.

Питања о питању. Овај есеј је нека врста пролегомене за читаву књигу, спиритуално-аналитичко "тихо ткање" и песничко маштање, настало у лековитој тишини Сремских Карловаца - Страјнићевом великом уточишту. У својој одисеји трагања за смислом, он, у стању дубоког мира (исихије) поставља најсажетија питања суштине света. Као крилати ум, суптилним спекулативним поступком понире до најдубљих основа постојања ("Човек је најслабија трска природе, но то је једина мислећа трска" тврдио је Блез Паскал). Сеизмографски осетљив на све откуцаје духа, Страјнић је исписао странице праве идејне еквилибристике ("Идеје се свијетљају у наднебесју" Његошев је стих). Тема медитације је, схваћено у филозофском смислу, питање као могућност сазнања истине. Откривајући снажан логички менталитет, клавијатуром пробраних загонетања, успоном и ниспоном духовне интуиције, аутор разматра, на пример, да ли је питање нека врста зова на који треба да се одазове сама суштина. Јер, потопљен у техничку ноћ и надвладан материјалним, данашњи човек више није склон загонетању као врсти здравља и свежине сопственог духа. А оно је, можда, рефлекс надземаљске стварности (Је ли питање божје или човеково? Не стиже ли с највиших висина?). Оно је, записује аутор, само постојање и смисао свега јестујућег (подсећајући притом на парменидовски став да свет је јединство једног непролазног бића које се спознаје размишљањем). Страјнић степенује исполирана питања, опоменом да је човек изгубио меру и осећај за суштину, у свету у коме се чедо науке-техника отргнуло човеку са ланца и прождире га као каква неман, Сфинга (Није ли цео свет поново постао древна Едипова Теба којој прети уништење? пита се). Узнемирен је зато што човек не брине о себи као бићу и губи себе (Коначно, нису ли милиони одговора, које добија свакодневно помоћу научних прорачуна и техничких направа, до те мере већ затрпали његово биће, да се оно готово не може назрети?). Како се може вратити Јаству, сопству: своме бићу? Како човек Да чује било сопственог јесам и било света у њему? Само питање о свему бивствовања, пружа одговор о нашем бићу, тачније: у колу постојања отвара пут од најопштијег ка појединачном. Јер, чини се, да нас ка питању као "чувару постојања", пути неки успламтели бог, или космичка сила, или светски огањ? Или нешто друго, слично томе?

Питања о завичају. Средиште медитације је завичај - мистерија стварности - који аутор, широким регистром спиралних питања, дијалектички третира. Разуме се: не као хронолошки, географски или политички појам, нити у значењу етноса и етоса. У данашњем свету, који познаје синдром изгнаништва из родног краја (из кога црпимо антејску снагу), увек је снажна жеља појединца за повратком (у свести, подсвести, сновима и дамарима). Из, маглама овијеног емпиризма, медитативни немир аутора води ка одгонетању скривеног смисла завичајности (и личног идентитета): Бити код куће не значи ли: бити у своме бићу? Бити биће? Доследним умним размишљањем, он аргументује да бити у завичају значи бити биће, при чему су рођење, живот и смрт, каже, само три лица исте ствари. Бити биће подразумева и кућу бића, иако бивствовање не одређује ни везивање ни невезивање, већ је оно врста препуштености и опуштености. А бивствовање: није ли брига о самом себи? Трагајући за принципом идентитета, Страјнић га, кроз одрицање од себе, види као изворнији повратак самом себи кроз изједначавање са другим. јер, читамо: док смо опседнути било својим ја, било својим ти, крећемо се у пределу бескућништва и проналазимо посебно уместо општег. А повратак кући био би пут отрежњења из појединачности у опште (из опијености појединачнога општим при чему се подразумева опијеност Богом и божјом супстанцом). Крећући се из анализе у синтезу, аутор враћање завичају види као враћање једном архе наших бића и свега света, питајући се о знамену баштинског: Шта притом значи стварна завичајна кућа, дворишни бунар, башта? Они су сабраност бића у један сабир, који нашим рођењем представља суштину почела и начела. Закључује: у смрти, која је завичајније подручје, дефинитивно се суштински потврђује бити нашег бића. А песма коју песник пише о завичају? Чему је слична? Не личи ли његова песма и на његову смрт која је ту већ и кад је још нема; смрт која му је, из свега онога што је чинио целог дугог живота, знана?

Питања о смрти. И у овом есеју, Страјнић, са аскетским миром, филозофски сталожено и постојано попут древних исихаста, на гребену метафизике плови између Сцила и Харибда подсвести, онирике и логике. Применом филозофски рационалног расуђивања, кад "вијугав мозак одржа власт", разграњава своје мисаоне рефлексије, у којима је медитативна жижа идеја смрти на којој све(т) почива ("Нико не зна за алхемију смрти" чита се у грчкој трагедији). Да ли нам је размишљање о њој дано? Високим летом ауторове спекулације, отворена је визија иреалних видика, вишег света који је извор светлости и живота. Слаповима минуциозних питања, изливен је сав немир у тражењу сазнања вечне мистерије света (Сократ: "Врлина се састоји у сазнању"). Страјнић се препушта опојној поетској медитативности, која тече у координатама: душа-мисао-смрт. Кључни елеменат је анђео - осовина имагинативног размишљања и човеков комплемент (тек заједно чине јединство), уједно и култно средиште читаве збирке. Као мислећи дух, у намери проницања у другу димензију, аутор је, маштовито и сањарски, анђела именовао спроводником душе у стварност вечности (која је мислено стање духа; Шелингова теза је да је мисао "створена од душе"). Пита се: Мислити о смрти посебно, гледајући суштински, не значи ли, такође гледајући суштински, припадати мишљеноме. Јер: Није ли мишљење само нека врста неиспуњене жеље да се дотакне то за чим се непрестано жуди. А када би (хипотетички) мишљење потпуно ишчезло из света, да ли би и сама стварност била доведена у питање? И да ли она постоји само захваљујући тој могућности мишљења да је такне? Али, читамо, под мишљеним се не подразумева само чулно проверљива "тврда" стварност: смрт. Степеновањем мисаоног тока, Страјнић успева да мајсторски изапстрахује свет мисли и духом обиђе круг вечне коегзистенције живот/смрт. Пита се: Како је могуће да се смрт мисли? Или: није ли мишљење мишљење баш због тога, и једино због тога, што смрт мисли? У овој визионарској сањарији мучи га загонетка: како смрт покреће мишљење на мишљење? Закључује: Неће ли бити тако што ће му, најпре, отворити сва "чула" за њу, што ће га "припитомити", што, једноставно, значи што ће га "умртвити", а што "умртвити", опет, значи - за себе оживети; дакле, није ли тако, што ће га створити потпуно подобним њој и спремним да мисли кроз њу и из ње (Парменид каже да је исто мислити и бити). Бити смрти? У кружном току постојања, у борби супротности (хераклитовски принцип: све је непостојано сем самог постојања), као најизвеснија извесност, смрт је, каже Страјнић, бити. У есеју се на нивоу свести, нижу бројне менталне (ејдетске) слике. У њима Страјнић истовремено подвлачи паралелу са анђелима, који су такође плод смрти. Пита се: није ли смрт управо утемељила њихову могућност да буду анђели? И није ли управо смрт омогућила да се домогну вечности? Мислилаштво се разлистава сумом нових питања, која потпуно осликавају Страјнићеву духовну конституцију филозофа. Да ли је мишљење некаква врста платоновске душе, да ли припада само души? И, није ли баш сама смрт та која омогућава да мишљење потпуно артикулише своје сопство. У вртлогу спекулације и дедукције, стремећи ка врху имагинарне пирамиде, умује: будући да није телесно, да ли га анђели приморавају да се показује кроз телесно? Можда зато што они, без проблема прелазећи границе живота и смрти, желе да наговесте и објаве ту природу мишљења да је оно неовисно о телу, да га је једном осветлило за опомену да ће пропасти, и тад се поново настањује у само срце анђела? Комуникацију мишљења и смрти, која се појављује у тренутку дефинитивне пропасти тела, Страјнић види као резултат њене непрестане присутноси у њему, њеног раста и зрења у њему. Значи: мишљење се среће са смрћу априорно, пре него што оно објави крај нашег тела. Када се, парадоксно речено, преображава у светлост смрти - исконску суштину: А та светлост, није ли, опет, она анђеоска светлост? Јер, подсећа се Фридриха Хелдерлина, да можда, из неког другог а не људског аспекта, опозицијом светлост/тама (и обратно) може да се каже да је живот смрт, а смрт живот. Наша размишљања о смрти покренута том светлошћу (духовном реалношћу) прожимају и најситнију честицу нашег бића. А то одашиљање светлости смрти према нама, не долази ли с неког моћног бића, бића анђела, које ту светлост непрестано роји? Нису ли отуда анђели управљачи светлости смрти и, с тим у вези, подстрекачи наших размишљања о њој? Човек мишљењем и пре своје смрти зађе путем према горе, што би значило да, као и анђели, без проблема прелази границе светова. Другачије речено: по завршетку смртног живота следећи успон и силазак анђела, није ли мишљење доиста анђеоско (сам анђео), који нам, у ствари, подарује светлост Светлости, то јест бесмрће душе, узносећи нас ка божанском огњишту - пребивалишту Бога?

ЈЕЗИК АНЂЕЛА

И симфонијски компонованим уникатним Језиком анђела, који наликује и космолошкој поеми, аутор - приврженик трансценденталног - винуо се у индивидуалистичке висине својих алхемијских и филозофских виђења. И у овом огледу са филозофском арматуром (оденутом у алегорично рухо), Страјнићеве мислене преокупације концентрисане су на дуал тело/душа, чулност/идеалност, живот/смрт, земља/небо, реално/иреално, тама/светлост, коначно/бесконачно (јер, после Платона, поларитет представља најдубљу основу света). Овим аналитичким записима прешао је на нови онтолошки ступањ, по коме живљење (есенцијална природа му је илузија) представља само иницијатику у бесмртност. Стога је, и у овом огледу, као пројекција метафизичке светлости, бесмртна душа жаришни мотив, средиште космоморфних мисли (ДНК душе је светлост). Она је стуб умствене дијалектике, уједно и осовина укупног Страјнићевог метафизичког мишљења. Душа је, у ствари, главна личност и његове поезије и прозе, јер, да парафразирамо Исидору Секулић, "цео човек станује у својој души" (Његош: "Ако исток сунце свијетло рађа, / Ако биће ври у луче сјајне, / Ако земља привиђење није, / Душа људска јесте бесамртна"). Она је, по Платону, преегзистентна, тј. има узвишено онтолошко порекло. Многа ауторова мудрословља посвећена су нематеријалној суштини духа, јер литература и јесте његова историја. У Језику анђела Страјнић-метафизичар готово инсценира театар који се, изван граница физике, а то значи по лиценци маште, одвија и у етеричком наднебесју. Дочарава драму настајања и нестајања човековог смртног живота (што се одвија на точку случаја), у којој, као најизвеснија реалност, тријумфује смрт. Фокусиран је на тренутак кад се, после земаљског рока, из овоземног света привида, ослобођено физичких окова (физикум је заточиште душе), тело предаје земној груди. Јер, по Његошу, у овостраној "сфери безумног метежа", који је "состав паклене неслоге", човек (алегоријски речено - луча) је "До атома ништа у простору / А минута само у вјечности". Међутим, читамо, гробни хумак није апсолутни свршетак постојања! Интеракцијом човек/анђео, живот се обнавља путем смрти. Мислилац-космолог, Страјнић износи своје вјерују о небеском животу бесмртне душе. Ослобођена самства, окрилаћена душа се из материјалног контекста вине у небеска жилишта, у стварност надстварности, трансцендира у вечност и метаморфира у светлост. А до свог правог обитавалишта уздиже се посредством анђела (у хришћанству душе заувек живе као срећни анђели). Јер душа је принцип живота, монада духовног порекла, зрак доспео са божанског огњишта и стога бесамртна твар (Страјнић је поклоник светлосне теогоније, заговорник панкализма). Другим речима речено, душа је пројекција метафизичке светлости у којој су сублимиране све тварне снаге васионе.

А анђели?

Као есенцијално жива бића, као бестелесни духови дочарани бојама маште, они су, у кружном току нашег живота, посредници између људи и Бога. Чудотворна су небеска бића која воде у онострано, у метафизичку спознају: пројављују истине богопознања. Анђели су спиритуална бића и чувари душе човекове, који, по смрти, у анђеоском облику егзистира у светлосној светковини (по томе је Страјнић близак Његошевој есхатологији).

ИСПОВЕСТ АНЂЕЛА

Као плод дугачког даха, и трећи оглед вертикалне архитектуре, Исповест анђела (по коме је збирка и добила име) велики је имагинативни захват, налик и на ток "струје свести". Он такође показује спознајну снагу Страјнићевог стваралачког темперамента. Интимно уроњен у своје преокупације, он је са великим жаром, тачније са импресивном рефлексивном енергијом, изградио импозантну маштовиту визију (индуковану из Питања о смрти?), у жељи да именује (хајдегеровску и малармеовску) суштину ствари и бића и освоји истине метафизичког света. То значи да су, као и језгро свеколике уметности, осе и овог огледа Битак и Апсолутно, вандруштвене и ванисторијске категорије, тако омиљене овом онтолошком и метафизичком истраживачу (Хајдегер: "Битак је напросто трансценденс"). Сва од спекулативне дубине (али и поетског даха), Исповест анђела је уметношћу заоденуто духовно ходочашће у "другог живота вечно ткање" (како је певао Рилке). Страјнић је у њему, из диспозиције дубоке сабраности, уметнички реализовао привлачан визионарски свет, у коме се, испод титраве сомнамбулне фактуре, крије сво пространство његових духовних доживљаја. Исповест анђела - творевина узбуђене фантазије - у својој сржи првенствено носи поетске вибрације сањаног света и екстравагантних маштарија. Али, у овом огледу (који убедљиво одише чистотом платонизма) очигледна је интерференција фантазијског стваралачког даха и филозофске спремности да се спекулативно одухове мистерије и парадигме оностраног. Пишући из визуре анђела, Страјнић-илуминатор читаоца заводи рафинираном комбинацијом мисли и имагинације, убедљивом поетском филозофијом и страсним дахом разбора (често се изражава и у гномама, јасноћом перципираном од јелинских филозофа и песника). У Исповести анђела процветава есхатолошка мисао и, као нежан сан, плови у бескрај, јер небо нема обала (по хришћанском учењу: небеса су увек и довека).

Затворен у субјективност, загледан у сопствену унутрашњост, Страјнић пише заправо повест своје душе, где једино борави истина (јер, по Дучићу, "ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа"). Могло би да се каже да је Исповест анђела и раскошан синопсис у коме се додирују две екстремне сфере: грубо-земаљско и етерично-мистично, чију суштину Страјнић настоји да докучи. У њима, као надрационална загонетка, доминирају анђели - менталне фигурације, на којима и почива пластичка снага ових луцидних анализа - интерпретацији снова. Аутор, као и у Језику анђела - огледалу езотерике, машта о миту вечно младих анђела - небеских адиђара у одблеску метафизичког сјаја - чијим посредством божанско дише међу људима. Они су идеал његове имагинације, снена омама и бит певања. Персоналност анђела (чијим посредством се човек уритмује у космос) аутор је означио као тачку медитације за своју мисао, извор надахнућа за своју фантазију. Они су синтетичка, кристализациона оса, око које он радијално конструише паучинасто фино ткање од 14 есејистичких пасажа. Притом сваки наредни запис идејно надвисује претходни, градећи лествицу драгоцених спознаја - огледала Страјнићевог интелектуализма као вечног степена тражења истине.

Испирација и овог, небеским нимбусом овенчаног, огледа темељи се на визији једног тренутка, у коме се човеково земно време клони крају: самртног часа, у коме се, по реду времена, човек креће ка сунчанијој обали живота (јер природа је хераклитовски стални ток и промена, а човек део космичког живота из кога произилази и у који се опет враћа). Тада се, преображен у анђела, улива у вечност трајања (упловљавајући у срце Постојања). Тако, постати анђео, значи једно: постати Вечно Једно. Искорачивши из круга појавног постојања, супстанцијализирани са крилатим анђелом, озарени зрацима вечности, људи заборављају сопствени језик и почну да усвајају анђеоски (Језик анђела излеће из ничега људског језика и бића). Тада се улази у океан апсолутног мировања, при чему кретање крила почиње тек онда када све кретање престаје да постоји, јер оно је тада кретање без кретања. Утиске вида и слуха анђео прима својим беспротежним бићем, које је, у суштини, само јесте, а каткад шаље и знак о томе, да човек не пропадне у тартарско ништа. На крају крајева, смисао анђела и јесте у томе да пути коначно према бесконачном, несавршено према савршеном, релативно према асполутном. Већ на самом почетку овог огледа, непрестано се одвија клупко коловитих парадокса. У фантазијском расположењу аутор се пита: како да се човек усмери према анђелу и пре смрти? Подсећа да су према дуализму човек/анђео били су усмерени и песници Бодлер, Рембо, али растројство њихових чула није донело одговор. Јер чула су тегови који биће вуку према доле. Зато: Потребно је сабрати га до његовог ништа, што, разуме се, не значи до уништења, него га довести до чистог esse, одбацујући свако exsistere. Притом није потребан никакав напор, већ "опуштање" и "препуштање", кад се и појављује прво перо анђеоског крила (Писати тим пером, био би највећи песнички идеал). Читамо да Анђели су акатегоријална бића, постојање Постојања. И да нема алтернативе, јер све може једино да буде ако јесте тако како јесте. Тек у потпуном одрицању од самог себе, у потпуном приклањању "бићу" Постојања, бива да Ја, то је Постојање Постојања. Посебна драж и овог огледа је у чињеници да, до спознајних фиксација, Страјнић долази лавиринтским сукобом (хегеловске) тезе и (радикалне) антитезе, који крунише синтезом. Читамо да човек је биће ограничено за безгранично, под којом се подразумева све и ништа и ништа и све и све и све и ништа и ништа. Јер анђеоска свест није попут човекове свести, зато што анђео не познаје сопство (Овде је сопственост незамислива, као таква). И: Тако, анђео је непрестано измицање, не само човеку и сваком другом бићу, него, пре свега, самом себи. Човек не разуме анђеоску љубав. Јер анђео је лишен емоција. У записима, оцртана у спирали, следи несвакидашња љубавна филозофија, у којој Човек у љубави посрће и пада, анђео крили у небеса, као што је певао анђео међу песницима: Јуре Каштелан. Она представља стабилност космоса. Јер, љубав је одрицање, није једно-другом-долажење (анђеоски наук), као што ни остављање љубави (по светом песнику Стефану Лазаревићу) није једно-од-другог-одлажење. Зато што љубав не познаје никакав и ничији субјект (не оспољава се даровањем: Поклони у љубави знак су да она не постоји, или бар да је крхка и бесмислена). Закључак ових суптилизирања је: Кад би анђео волео као човек, цео свет би се обесмислио и урушио. А кад би човек волео као анђео, људи више не би ни постојали. Постојала би само Љубав без "љубави", што значи да би смисао свега био потпуно испуњен. А као круна ове фантазијске синтезе у духу стоји: Ко једном, само једном осети дах те Љубави, биће окрилаћен. А истина? Истина човека лежи на логичком, истина анђела на алогичком, које пружа безброј разних могућности. Логика у анђеловом бићу је contradictio in adjecto, ствар која противречи сама себи. На вербалној игри таме логичког и светла алогичког отвара се пут смисла, кад се распознају само Суштине. Тада: Разоковљен од логичке стеге и препуштен слободи оног алогичног, човек би се преобразио из ограниченог у безгранично, из коначног у бесконачно биће света. Кроз алтерирање чудесног и реалног (и обратно) аутор разматра појмове објашњиво/необјашњиво. Са анђелове оптике реална догађања често су заснована на наивном лукавству човековог или неког другог ума који жели да завлада светом. Али, над необјашњивим не може да се суверено влада. Чудесно, са друге стране, има огромну количину различитих могућностри појављивања и опире се да му значења буду исцрпљена. Оно припада и најслободнијим људским умовима какви су, на пример, песници - апостоли слободе. На феномену топлота/хладноћа (конституентима бивања преузетим из јонске традиције), аутор тумачи да је анђелова хладноћа, у ствари, његова топлота, ако се под топлотом подразумева она енергија од које нешто постоји на свету и која производи чисту ватру, на коју не личи ниједна "ватра" у свету. А када човек постаје анђео? Кад умре: кад пролазна топлота његовог бића постане непролазна хладноћа анђела. Кад се и његова крв, као и крв анђела, заледи у њему, прецизније, кад, као из анђела, нестане из њега. Тада: Тим нестанком он почиње да се успиње до оних висина на којима се све леди и где више нема никаквог живота. Има само и једино Живота. Анђели се хране сопственим бити, бити Свега, они су и храњени и храна. Отуда и заједништво анђела и мртвих, анђела који су и сами били мртви, мртвих који и сами постају анђели, да би се досегло чисто и васколико Постојање. А Бити Постојање најизворније је разумевање Постојања. Ићи путем анђела, читамо, свакога ослобађа свега људског и земаљског, човеку отвара очи за које, као што је већ речено, није ни знао да их поседује, а које, опет, такође нису очи већ су уткане у оно што се види. Виђено је и око и оно што се види, а то би одговарало људском уму. Тада, окрилаћен, човек досеже вечност: Све и Једно. А несвест - то је највиша свест анђела. Ко је анђео - нит-водиља огледа, језгро земаљске и надземаљске конфигурације и фантастична срж Страјнићеве илуминације? Патња претворена у вечност - ментална творевина саздана оригиналном стваралачком силом фантазије. То је идеал свих светаца, а тајна жеља свих верника (ирационално увек садржи и клицу рационалне истине). Псалмодичним ромоном и сав од благе осећајности (како и приличи ониричком штимунгу), Исповест анђела разрешава се у поетском духу, логичким следом до поенте двоструког смисла и са ореолом повишене температуре подобне библијској елоквенцији: ја сам и делујући и неделујући, мислећи и немислећи, стварајући и нестварајући...оличење сам и кретње и непокретљивости...све разумем и ништа не разумем...све видим и ништа не видим, све чујем и ништа не чујем...ваздух сам који се дише и ваздух који дише, ватра која поали и ватра која гаси, вода која односи и вода која доноси, земља која тежи и земља која лети...нисам ни присутан ни одсутан...ни вечна сањалица ни вечно будан...имам ход којим одлазим и остајем и ни не одлазим ни не остајем...и пуж сам и Пегаз...ја сам видљив и невидљив: дан и ноћ, јутро и вече, зима и лето...и ништа од тога. Анђео је све и ништа.

НЕПОХОТЉИВА ТИШИНА

Ароматични записи (5о) осведоченог интроверта из Непохотљиве тишине, такође одражавају праву меру Страјнићевог духовног формата, филозофског идентитета и капацитета, домета фантазије и онирике, изгарања субјективитета. И ове, животом задахнуте, "знакове поред пута" исписао је, увек у ритму pro et contra, под копреном ноћи - оази тишине - кад се чини да време мирује. Када, у опчињавајућој тишинастој атмосфери, почиње усамљеничко бдење - повратак себи и својој суштини (јер заправо све је у субјекту). Ноћ одувек пружа спокојство, смиреност ума, за омамљујуће путовање по свету визија и снова, када се ствари прихватају какве јесу (укључујући и смрт). И у овом огледу, писаним под сањивим ноћним дахом, аутор је мобилисан да, пред лицем вечности, помним размишљањима - мозаиком многосмерних опажања, унесе светлост у таму постојећег. Да, у стању духовне концентрације и медитације, снагом понирања и маштовитом егзалтацијом, животни флуид (и парадоксалност бивствовања) синтезује до зенитних мисли и усидри их у гномске изреке. Као и укупна Страјнићева уметност, и Непохотљива тишина је сва на менталном нивоу и у трансценденталном регистру. Она је, са високе медитативне коте сачињена, бројаница инвентивних, продорних и смелих медитација о човеку као срцу софистике. Представља венац максима јаке ударне снаге - јединог начина да се, изоштреним духовним видом, осветле свеопшти закони природе и бића, који се увек завршавају у космичком и божанском. Неуморан као пчела, Страјнић је у овом огледу заправо ткач примамљивих извиискара, кроз магму лирске стилизације пројектованих на платну ноћи (записи каткад имају и псалмодичан ритам). У Непохотљивој тишини се, као у сочиву, рефрактују и лапидарне метафоре моћног парадоксалног сјаја - менталне жишке са заумних сновних портала, којима, као рафиниран дух, Страјнић - поетски свевидник и светлосник, читаоца напаја префињеном духовношћу. Наводимо само неколико записа што ничу из дубина илуминације, у којима аутор амалгамише видљиво и невидљиво:

Није важно јесам ли искусио, јесам ли сазнао, више или мање, моја кожа једнако цврчи на ватри мога сна.

Волео бих да после мог живота, који је уствари већ прошао са мојим рођењем, моје перо не користи нико. Њиме сам обмањивао наивне да нада постоји. Онда, кад ни они, ни ја, више нисмо постојали.

Могао сам и много пре и много касније да одем. Ништа то не би значило оној ватри чији сам пепео, одавно већ препуштен замасима ветра.

Шта можемо знати о томе што јесте? Једино то што оно ни-јесте. Па, ни толико.

Пламен, у коме сам у младости изгарао за филозофским сазнањем, свео се у старости на жар, из чијег пепела, колико већ сутра, никаква птица неће да излети.

Питање је ко може да каже да је остварен. Зато што бити остварен не значи бити, већ не-бити. А оно што припада том не-бити, не може бити. То је знао још Парменид из Елеје.

Пре него што смо дошли на свет, што једнако значи и нестали из њега, није било ни долажења ни одлажења. Била је непохотљива тишина.

Кад би било да ноћ никада није ни родила дан, опет би светлост била критеријум свега.

Само преко сна одржавамо везу с вечношћу.

Ја сам сам, каже свако ко осећа да припада другом. А ко осећа да припада себи, каже: Ја сам део свега.

Цела наша животна драма не вреди онолико колико тренутак у коме наше ја постаје све. Све и ништа.

Готово свако, боји се да умре. Има ли ко да се боји да живи?

Живот се ни по чему не разликује од смрти. кад би разлике постојале, не би произилазило једно из другог.

Итд, итд., итд.

У ЕПИЛОГУ

И сам давно упућен звезданим стазама поезије - огледала бића света, Страјнић ју је, као један сегмент уметности (поред музике, сликарства и вајарства), и у тетралогији ставио у центар стваралачких размишљања. Разуме се, и песму, која је свест о свету, али и о себи самој. У тетралогији готово опсесијски, аналитички разматра надахнуће као специфичну менталну ситуацију, као и саму суштину поетског акта - својеврсног (психоаналитичког) путовања кроз свесну, подсвесну и надсвесну стварност. Као контемплативни посматрач, подсећа да, обдарен живим сензибилитетом, поета захвата сав спектар позитивних и негативних животних боја ("Дело је плод хладног посматрања ума и болног запажања срца" записао је Пушкин). Као основни елеменат света, песму обликује у високој поетској интуицији и имагинацији (менталним стадијумима), јер су песници велика маштала (бит поезије је интуибилност, која је иначе по својој природи лиричка). Контемплативно повучен од свега (света), јер песник је особено духовно острво, кондензује опажено у подсвесно и ирационално. У стваралачкој аскези, талентом интелекта и фантазије, асимиловани садржаји се престваре у уметничкој реторти, при чему несвесне слике добијају смисао у суштини лирске творевине. Душом у сталној вибрацији, он тежи да у стиховима, ланцем мисаоних детаља, успостави идентитет света. Стога поезија није реалност, она је увек сан духа и игра речима (игра је корен и поетског стваралаштва, у коме песник алегоризира, метафоризира и ониризира, у намери да, кроз сазнања духовног реда, открије истине о човеку и животу). Предуслов песме је проживљена искреност, умешност ствараоца да догађаје у души, своје мисли и осећања нађе у језику. Увек сав у настојању да, у језичкој игри, креативном илуминацијом допре до квинтесенције смисла, до спознаје појединачног и општег. Да, како каже древна лозинка, умом спозна и оно што јесте и оно како јесте и оно како ће бити. Упечатљиве поетске валере песник гради опрезним одбиром речи - основи сваке ефикасне метафорологије. Он верује у реч и њену магију, јер: Бог беше реч и "све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало". Трагајући за последњим смислом, у инспирацији је упућен и на натприродно, на вишу, метафизичку битност (поетска мисао увек подразумева и метафизичку перспективу: вечност постоји само у сновима маште). Песма је метафизичко објављење апсолутног, бљесак трансценданталне објаве - епифанија. Тако је, слободна и ослобађајућа, она слика новооткривене истине (до које се долази правцем сазнање-осећање-ново сазнање). Спасоносна је одбрана од духовне пустоши, мада није кадра да испуни бескрајну празнину света. Услов истинског поетског стварања је и осећање и искуство смрти, која одређује смисао егзистенције и која тријумфује јер је јача од живота. Тако је песма једино могући посмртни живот: њоме човек бива озарен слутњом да нечим може бити непролазан. Као богат ментални свет, као својеврсна духовна биографија, Исповест анђела се чита у метафизичком кључу. Филозофски оријентисан у поезији, Страјнић у Исповести анђела преплиће етичко-онтолошку и космичку раван. Привлачном структуралном градацијом питања овог и оног света, мисли (метафизичку) мисао до крајњих консеквенци. Непосустало дијалектишући, кроз заиграност ума, креће се у висинским сферама сублимних и апсолутних вредности. Песничка грађа - светлост као највиша енергија, као светлост апсолутног - прожима и тетралогију. Страјнић је трансцендентални оптимиста, који верује у мисију својих записа: да смрт сажета у песму и есеј може да буде надвладана и обеснажена њиховом трајношћу.

А анђели?

Као персонифицирана машта, они су протагонисти вечности, којом је озрачена и ова тетралогија. Они су вертикала визионирања којом аутор уметнички везује поетско и метафизичко, алегорија временог и вечног у сталним менама и метаморфозама, симбол песничког надахнућа (Писати тим пером, био би највиши песнички идеал). Анђели су амблем светлосне супстанце којом се, дарован великим маштама, Страјнић на таласима парадоксалног умовања преноси из општег у универзално.

Иако је овај површан приказ остао оскудан, вара надом да је бар указао на засењујуће бљескове дијалектичке логике и поезије, којима је аутор лиризованим стилом објаснио лепоту духовних ствари. Исповест анђела прокламује дубоку мудрост као одсјај вечне светлости (коју песник постиже идејама и речима), што својом суштином просветљава дух и уноси светлост и логос у таму постојећег знања. Има ли у литератури нешто узвишеније од тога?!