ПЕСМЕ

(Елегантна жена у зимској шетњи, Louise Abbema)

ГДЕ СЕ НЕ БЛЕДИ

Ти чуваш сребро једне зиме

самости једне издисаје

Рачунај с одмаздом пролећне сете

призови свеца умножи ости

гајди у жилу сновидости

Сутра ће лако да те схори

зажвали наду робуј крви

Волећеш кад те јесен прохте

Само са смешком и без жара

удри у бубањ који неми

Ти чуваш сребро једне зиме

о бићеш одгода која стреми

( Карловачке песме, 1993 )

ЛИНИЈА

То су снегови запевали

по танкој танкој црти смрти

Светиљка једна бледила је

једно танушно звоно ноћи

Ах је ли рука задрхтала

је ли посрамила несаницу

Неко од светих пожар диже

у колибици која стрепи

Зна ли се откуд настојање

коме су звезде завештане

Можда то само светлост крену

од њеног сна до њене крви

Превелик бол је, муња бела

оплевила је сомот речи

( Карловачке песме, 1993 )

РУКАМА У СРЦЕ

Ушанчили смо поток

однеговали биље

сумњу отровали

Кретали смо се обалама крви

Гласови с прека ни допирали нису

до несебезналог нашег даха

Кораци у пепелу су нестајали

Како су светлеле очи неба

како је оклевао гром тишине

Силазило се на дно гласа

где је отменост живовала

Било је доба цватње вода

Крили смо сећам се неверицу

( Карловачке песме, 1993 )

ОД РУКЕ КОЈА ПЛАВИ

Сви твоји чворови ноћи

засецају у глас зумбула

кристал самоће

Радуј се огрлици од леда

свањивој делти рукаваца

Својој се пригни трезвености

причешћу својих пољубаца

Рано што зацељујеш од дубина

од оне стреличаве зуке пчела

што сурвава се у висину

( Срце пчеле, 2000 )

ДЕЛИМО СВЕТЛО НЕВИДЕЛА

Додирнуо сам срце пчеле

нерастаљени грумен ветра

звонце што оглашава даљину

Прелазак прте анђела крила

стогове ватре невиности

са сребром бола сједињени

Том је дивљина зацељена

том су разудешене нетремице

том се засвођују бистрине

„Одазнај“ рече

„Сав кад се зуја

низ твоје усне стропоштава“

( Срце пчеле, 2000 )

ПРВИ МРАЗ

Могу на вилењаке да се церим

на свиту распусних сномораца

Обдан сам грактаво кљусе ветра

обноћ чемерно срце сна

Вриштим и снујем

Грлим грумење сиње тишине

наду ледим

Већ је однеговано лојзе дна

Бол се попролетио

Одмамиће ме латица смет

што простире се у нигдину

( Срце пчеле, 2000 )

НА ПРСТИМА

Чим забеласа нетражено

дах што у плавој шуми руди

јагње откотрљано с висине

чим ћилим бдења осмели се

трске попролете дрхтавицу

ласте висине

тад сањај избељени језик

пратамне сени полазака

смисао који не добоша

и једну малу леју смеха

што се у ћутњу разлистава

( Плави дах шуме, 2004 )

САДЊА

Јутра флауте од љубичица

танушних влати плавих муза

поте квргаве успомене

Метак заљубљен у твоје чело

Овде је љубав као краста

бол се церека смрт шепеса

Светлост је у се увраћена

Ако бог хоће све заруди

од невена и џанибула

Тако се сени узмекећу

у крхком тору од врбовине

( Плави дах шуме, 2004 )

ТУ, САМ

Јури Каштелану

Преко воде памћења и граје

међу дрхтајима плавог сна

где сунце пориче своју светлост

тајна тескобу

крило лептира из измаглице

вечерњих звона исцветава

Оно домахује Океану

кошари самогласника од свиле

грлатој праречи смерног храма

Је ли разуме је ли чује

шарено од дозивања

од оне неразмрвљене груде слутње

што блуди међу облацима

( Плави дах шуме, 2004 )