ПРОЗОР
(Собе поред мора, Еdward Hooper)
ПРОЗОР
III,2
Видео сам анђеле како прелећу земљу
широким осмесима сунца
уста су им била од љубичица
а гласови бељи од белине сваког снега
били су уствари мириси тог цвета
Чини се да су и они oпазили мене
очима крилатијим од крила
која су место буке стварала тишину
сличну шкрипи звезда
Њихов лет опожарио је моје биће
и више нисам дисао него пламињао
слично сваком пламену који ударима светла
плеви баште закоровљене тамом предвечерја
Изгледало ми је као да и цео небески свод
прелеће с њима па и понека звезда да се
откида од своје путање и лети у нигдину
Мањи и од најмањег мрава
наједном сам окрилатио и сам
а мрвицу мог бића могла је да позоба
свака злогука птица судбе
које сам такође видео како крилатају уоколо
Али почетни замах мојих крила
који је долазио из школе замаха анђеоских крила
био је довољно високо подигнута тврђава одбране
да се до ње никако није могло прићи
Тад се потпуно показало једно
да следити анђеле не значи само летети са њима
него невидљиво света учинити видљивим за очи
чисту суштину која се увек скрива као што то чине
неке животиње које још нико у ствари видео није
довести до светла
учинити да буде сунце
и да обасјава путеве онима који су у мраку
Следити анђеле значи ројити светлост
од које наше очи тамне
али наша срца постају звезде с којих се точи
потпуно чиста и свепостојећа светлост
попут изворске воде Кленовца
из ког се не види њено извирање
већ само да отуда поток креће
( Поред тог извора исплатило би се
као под крушку лећи )
И Кленовац звезда једини је извор који непримећен
као све што је најчистије на свету
тече кроз наша срца
Тај ток још нико чуо није
као што нико није чуо ни шум анђеоских крила
јер је тај шум суштинска тишина у коју и сами
када смо стекли крила
улећемо као у бескрајни Океан јединственог
и потпуног Постојања
Oвај лет такође је врста неког мирујућег лета
лета без икаквог напредовања и без икаквог
савлађивања даљине
јер простор за анђеле и не постоји
пошто су они увек на истом и увек на
сваком месту
ако то уопште може да се назове местом
Додирујући једно они додирују и све света
и ми следећи их следимо вештину тих додира
примајући кроз сваки потпуно знање
о потпуном Постојању
Наш прозор
кроз који понекад угледамо анђеле
кад успемо да макар на тренутак усагласимо
дах својих бића с дахом њихових бића
тад разоковљен престаје да постоји као
прозор стремљења и чежње
и претвара се у прозор свега и целовитога
бивствовања
кроз који се и не гледа више
и у ком се још постоји само
КАО ЉУБАВ
III,3
Не постоји дан у који смо рођени
јер су сви дани дани нашег рођења
и они који јесу
и они који су били
и они који ће бити
Јер је сваки дан и сви дани
слично цветовима на космосу стабла
који се отварају с пролећа
увек кроз један и увек кроз све истодобно
Наш долазак не показује се ни у једном
појединачном кораку или гесту било ког бића
које је намерило да нас створи
Наш долазак увек је одсвакада и досвакада
као што нам се чини да је то Океан
у свом вечном мировању и постојању
Сви његови дани стално су један и само један дан
који не познаје ни време ни безвременост
и који напросто јест јер јест
и јер је његово јестовање
јестовање само и једино самог јестовања
Кад океаношћу коју сви носимо у својим бићима
као њихов изворни знак јестовања
успемо да – као лађе склоњене на копно
од погубних ветрова и олуја –
упловимо у воде бескрајнога Океана
ми упловљавамо у само било свега
постајући то и сами
заувек и одједном
Океаност наших бића не разлива се и не губи
у океаности Океана већ и сама постају то
као што и то постаје она сама
Или да се мало другачије каже
наша океаност до тада несвесна сама себе
као што је и океаност Океана несвесна сама себе
сада се потпуно освешћује
јер је само потпуно освешћена океаност океаност
Само освешћено постојање је Постојање
Другачије оно је бесмислено тумарање
од немила до недрага
као што то чине крда животиња по прашумама
не налазећи никад ни станка ни починка
Па како смо и сами океанска бића
и како Океану припадамо као сами себи
ми смо том океанском свешћу потпуно
и увраћени у саме себе
као у какав сопствени океан вечности и непролазности
У њему постојећи лишени смо бриге постојања
као бића која просто егзистирају-у-свету
Тако сваки креативни чин
као афирмација нашег бића
као жеља за успехом
као лукавство којим желимо да надлукавимо
сваки наш дан који нас усудно везује за земљу
и сваког трена полако спушта
у њене дубине
све то неопозиво веже нам омчу око врата
доводећи у питање наше целовито и чисто бити
Нема ниједног просто људског чина
који не спутава нашу океанску суштину
који не јуриша на њу било отворено било
прикривено
попут безбројних војника који опседаху
све Троје овог света
Па ипак упркос толиким разарањима
не постоји дан у коме је нешто разорено
у који ћемо и ми бити разорени
и у који ће наша океанска суштина ишчезнути
Јер – да мало улепшам свршетак –
као на пример љубав
она не позна ниједан дан
ни време као време
ГУГУТКИНА ПЕСМА
III,4
Смештена у беспогледни заклон крошње
једна гугутка песмом ме прати сваког јутра
прати моје осећање ствари
да не припадам ником осим себи
да сам потпуно слободан
да могу да чиним што год хоћу
да као и она певам своју песму
или да из своје крошње излетим у висину
или да целог дана ћутим на том месту
шћућурен у свом ситном дисању и лаком
протицању крви
Тек питање је је ли то слобода
ако ми она односно неко други отвара очи
да сазнам и сам ко сам
да кроз њу одредим могућности које преда
мном стоје
и да мој избор буде и њен избор
то јест да и сам започнем да певам
Да ли је певање певање кроз неког
ко није и сам онај који пева
је ли слобода радити нешто понесен другим
макар он био и Највиши Узор
Или је потребно ослободити се свега другог
и себе и препустити се у потпуности
безутицајној зони љуљушкања безветрог
ветра самог Постојања
Није ли песма увек песма свега бити
најмање песма онога ко пева
као што је случај с гугутком у крошњи
На моју песму
кад би некако успела да је чује
она би сама престала да пева
јер је њено певање потпуно усклађено
с њеним и са свим Постојањем
и не позна ниједан разлог с кога би могла
да опонаша друга бића
да опонаша другу гугутку на пример –
али то је друго јер она пева исто што и ова –
песму Постојања
Бити слободан пре свега значи бити лишен себе
кроз то и бити лишен другог
или бити лишен свега што долази споља
а то споља је и наше изнутра
Треба све жеље допадања ларве свега што
нас растаче
спалити до краја
потпуно одвојити се од свих и себе
постати апсолутно чисто биће Постојања
дах анђела на пример
поистоветити се са самом суштином
Тад наша крила очи наша срца неће више
имати никакве жеље
летеће се без лета
гледати без погледа
живети без живота
Напустивши своју гугуткину крошњу
ми ћемо својом песмом која је само бити
прелетети никуд не летећи бескрајна пространства
нигде не заустављајући се и живујући свагде
одбацујући и последње остатке времена
стресајући их као снег са крила
Постати анђео не значи преобразити се
улажући одређени напор бића
јер би то било равно сваком људском напору
да се уради нешто
Реч је о напору без напора
преображавању без преображавања
о моћној гугуткиној песми
( коју и сада управо слушам )
која не наводи на просто опонашање
већ на излажење из сопствене ограничавајуће
крошње бића
кроз танки танки отвор бити
у бескрајну крошњу Постојања
ЛИВАДЕ
III,5
Некада је римски песник Хорације бежао
из Рима на ливаде свога имања Сабинум
како би с једне стране избегао камење буке
а с друге уронио у море тишине
Мислио је да је писање стварно ствар тишине
као што су мислили и многи други песници
после њега све до данашњих дана
а под њом се подразумевало одсуство сваке буке
која својим каменим ударима
разбија у парампарчад песниково перо
Али тај Хорацијев разлог одласка у Сабинум
требао је пре свега да задовољи Августа и Мецену
јер се њима чинило да ни бука ни тишина
не сметају или не доприносе настанку песме
Када је реч о тишини и писању
песник је мислио на другу тишину
тишину Постојања
која може да се упореди с морем
у које човек зарањајући постаје и сам море
Тако и песник
утонуо у тишину Постојања
постаје и сам Постојање
Тек из тог поистовећења могла би да крене
и прва реч песме
Али то кретање ваља ускладити
с потпуним мировањем свега
из кога не излеће ништа
и у које не улеће ништа
чак ни лептир најпримереније биће лакоћи
с које ово јест јестујуће
Лептирово кретање најсличније је кретању
песниковог пера
али и кретању орачевог плуга
или морнаровог весла и сваког кретања
које не долази ни из сопствене руке
ни из сопствене главе
већ из срца света
из била чији ритам не осећа ниједно биће
јер га напросто живи
Ми долазимо увек с прека
и увек се и враћамо преко
у свет слепила који је вечни вид
у свет удаљавања које је вечно приближавање
у свет недодира који је вечни додир
„О свете бескрајне тишине
не одузимај ми сећање на вечност
свим овим протегама којима се батргам у свету
од дана до ноћи од ноћи до дана
којима градећи разграђујем све мостове
ка теби
којима гњурећи у овој ништини не прелазим
никаквога пута
но вртећи се вечно у круг
заборављам оно што јест
оно што је било
и оно што ће бити“
Испруженом у ништа привидне тишине свога
Сабинума
Хорацију је преостајало још једном да
најлакшим лептирима свога бити
роји тишину Постојања
напуштајући ларве протега које га бесомучно
везују за земљу
и и сам у лептира се преобрази
То му је отворило бескрајно цветно поље лета
у истинску тишину
у завичај из ког је и кренуо некад
и ком се и вратио на крају
Његова песма долазила је из те тишине
и њеног немог језика
који је прајезик свих речи песме
Попут пчела које се првотно окупљају у смрти
и припремају за цветна поља живота
оне се ту такође сабиру и сашаптавају
а после раскрилаћују у ројевима
и запоседају цветне ливаде песме
Те ливаде смрт још покосила није
ПУЖЕВА КУЋА ПОСТОЈАЊА
III,6
Бити пуж убушен у своју нему зачахурену кућу
ништа да не може продрети унутра
ни ситне живе ни угинуле бубе
расуте свуда по тлу уоколо
ни гранчице ни травке што их изломише
шетачи
ни груменчићи земље и прашине
која се као земљане пчеле роји на све стране
наносећи нам смртоносне убоде у груди
Бити утамничен у самом себи од самог себе
без крика светлости кроз пукотине ћутње
што се расцветавају услед слабости срца
коме већ прети распрснуће због притисака
изнутра и споља
Бити одсутан као што си одсутан на путу
не подижући ниједну слушалицу
нити одговарајући на поруке на мобтел
кретати се у зони апсолутне недоступности
у којој смо уствари у тами бића
која је суштински наша светлост
јер обасјава свет који ниједна спољашња
светлост не уме да обасја
пошто је тај свет свет са друге стране
У њему не постоји логика овдашњега
и светлост наилази на уставе и бране
као кад се вода зауставља пред подручјем
у које не сме никако да продре
Светлост наше таме много је надмоћнија
од светлости која може да се ограничи и
спречи
да не зађе у забран оног света
у коме смо потпуно сами и неми
и у коме нам је омогућено да се поистоветимо
са тишином
То поистовећивање је наше поновно рађање
којим се у суштини враћамо ономе што смо били
и што ћемо занавек бити
свргавајући лажни плашт онога што јесмо
са својих крилатих рамена
Јер кад јесмо ми ни-јесмо
кад ни-јесмо ми тек јесмо
рекао би неки пренадахнути песник
Повратак себи је и повратак свему
с условом чишћења пужевске куће
од свих буба гранчица груменчића прашине
и затварање свих ролетни нашег бића
што је у суштини наше зазиђивање у смрти
Она разуме се није то већ живот
Та врста живота потпуно нас обезграничава
у нашој тишини
и ми смо сад заиста на путу
само путу који никуда не води
и налаже нам да испрегнемо кочије
и одложимо бичеве и седла
да откажемо заказана преноћишта
тако и све сусрете коцкарске партије и друго
јер тај пут не води ни у једно некуд
у ком се наша бића обићују у овостраном
већ у све свега у ком су обретена
у општој пужевој кући Постојања
ЗАСТАВА
III,7
Како да ускладим поглед с птицом
анђелом или сотоном свеједно
која се преда мном раскомоћено брчка
у једном језерцету прашине
чије суве капи запљускују чак моје лице
Потпуно несазнајна она чини
да понор међу нама сваком њеном кретњом
буде многоструко већи
а кад се одлучи у једном тренутку
да ми се приближи на педаљ даљине
тад смо најудаљеније тачке света
Слични звездама у небеској висини
путање су нам посве различите
али ми светлимо једним истим светлом
Силе које нас држе на одстојању
везујући уз невидљиве стубове судбине
не раздвајају нас јер смо преблизу
већ јер смо истоветни
Клизећи попут накатрањеног чамца
лако у мртвају дунавскога рита
где је све осим свеопште тишине позаспало
и предало се сну мирнијем од смрти
ми улазимо у замишљена жита
препуштајући се откосима
којима слазимо право у наћве
хлебова истине наше о неопозивом
и потпуном припадању Свему
У том припадању и наш поглед усклађује се
с птицом која сад прогледава нашим очима
и мисли нашим разумом
и са дрвећем и цвећем и свиме што око нас
постоји
Птица сад долеће из оне прашине
и једе ми из руке ни не помишљајући
да одлети
ни не помишљајући на кљешта прстију
која би је само једним стиском
могла послати у подземни свет Орку
Штавише
одлећући на тренутак и поново се враћајући
она ми даје подуку о лету
и ја већ у глави усклађујем замахе својих
крила с њеним
и већ осећам лакоћу с којом се одвајам од земље
и упловљавам у некакву општост сличну мору
у које као купач утањам у вечност
и готово је то невероватно –
изједначујем се с њоме
Тако и сами постајемо све што су друга бића
као што и она постају то што смо и ми сами
и препуштамо се у потпуности свему сваког бића
и једноме свих бића
Заборављајући то што смо били
у својој немогућности да и корак искоракнемо
из себе и укоракнемо у свако биће
и сва бића
ми се претварамо у саму тишину нераздвојивости
свега са свиме
и лежемо и сами у бескрајно језеро космичке
прашине
одашиљајући је својим анђеоским крилима
која су сад застава нашег бити
у све у све закутке света
ОБРОК ВРЕМЕНА У ЗРНУ
III,8
У чахури тренутка која се
зaхваљујући оствареном сну о вечности
одвојила од непресушне матице времена
и у мору постојања почела да плови
ван свих временских токова и оквира
препознаје се нови перспективизам
Он се сашаптава са свиме што није перспективно
и што не личи на развој који се попут корова
или прецизније попут зубаче
којој ни оштра мотика не може доћи главе
уврежио у чистим просторима наших бића
неокаљаним блиставим програмима развоја
и општег напретка у свету
Остварени сан о вечности у чахури тренутка
који је дар једног лета у несазнајно
отварања скривених врата непојмљиве тишине
до које не води ниједан пут силажења
или узлажења
већ пут лептирастог лебдења у ваздуху
без икакве намере да се слети на
било који цвет на земљи –
тај сан је избрисао све исписане формуле
на табли живота
све изречене мудрости о томе шта смо
и ко смо
шта можемо и шта нас чека
Он нам не обећава ништа више
јер сад нам ништа и није потребно више
остајемо без свих потреба што смо их
имали некад
а са њима угасило се или порушило
све што је било од помоћи
све што нас је носило и одржавало
да не потонемо у бесперспективност
Али нема сна који није сан о ономе
што ће бити
и са уласком у бесперспективност
употребљено је најтеже оружје
иза ког више ништа не остаје
до саме пустоши постојања
Оно је и све и једно и ни све ни једно
У њој се ништа не додирује и не докучује
јер се додирује и докучује све и ништа
а то додиривање и докучивање је
без прстију и руку
без очију и срца
и без душе
Јер упловљеност у тренутак вечности
подразумева потпуно разбићење наших бића
окованих свиме што је у свету
и са чиме јесмо али и са чиме и нисмо
то што јесмо и то што нисмо
Наше везе са светом нас утамничују
и поробљавају до последњег гроша
исцрпљују и последњи атом снаге
и ми смо више мртви него живи
и одавно већ и пре свог рођења покопани
на огромном сметлишту света
Али тренутак нашег разрешења
који подразумева и докидање сећања
на оно што смо били
удаљује нас од сваког почетка и краја
сваке међе и сваког бескраја
и приближава бескрају Бескраја
Који је позобао време
попут птица што сваког јутра долећу на прозор
по тај свој оброк времена у зрну
ЈАБУКА У СЛОБОДИ
III,9
Ваздух кроз који пролазим
је ли ја који пролази кроз њега
као што вода пролази кроз прсте
а они кроз њу
једнаким ритмом и на једнак начин
Или ваздух и не пролази
или се чини да не пролази
ни кроз мене ни кроз било које друго биће
или предмет
или се све чини другачије
или јесте другачије
пошто све што је усмерено према другом
не допушта му да буде усмерено према
другом
Друго није ја
а је ли и оно онда друго
и јесам ли онда и ја ја
па је друго ни друго ни ја
а ја ни ја ни друго друго
Или је то све сан сличан стварности с најдубљих
дубина мора
где кад женка грдобе прима мужјака
он постаје део ње и цела она
или је та стварност само сан
или сан неспособан да тако прими стварност
престаје да буде и он и она
О како да се успоставе пути
који ће водити све кроз све света
који ће да нас раставе од онога што јесмо
и не саставе са оним што нисмо
али тако да нисмо јестујући и да јесмо
ни-јестујући
Је ли могућ повратак у громаде
као што је певао Јуре Каштелан
у сплетове горја из којих изничу
хладовите шуме пуне светог мира
у коме можемо да као у горском језеру
утопимо све посебности сваког бића
па да од човека постане цвет
да се звезда претвори у стабло
камен у рибу
али да нико не живи тако
ни као цвет ни као стабло ни као риба
већ свако и као сва друга бића
и нико ни као једно друго биће
да све постане неизмерно и непротежно
каква су на пример анђеоска крила
којима се и лети и не лети
као што се анђеоским дахом и дише и не дише
као што се његовим рукама и додирује и не додирује
као што се његовим пламеном и пламиња и
не пламиња
да све потпуно замре и потпуно оживи
у неизмерној пустоши и рају света
пуном свега и ничега пуном смисла и бесмисла
да одемо и останемо
и да ни не одемо ни не останемо
већ да све буде и све и ништа и ништа и све
да прескочимо и не прескочимо своје сенке
као и друга бића и ниједно биће
Или да и не покушамо да поучимо ваздух
да прође кроз нас као што ми пролазимо
кроз њега
и тиме исту поуку пренесемо свему што
бивствује у свету
Или да омогућимо и не омогућимо самом
бивствовању
да бивствује или не бивствује само од себе
и ни само од себе
као отргнута светлост комете која је јабука
тек отргнута или неотргнута с гране у слободу
пре него што се расцепи на спљоштеноме
ножу земље
( Паучина, 2014 )
