ОЧИ И ЈЕЗИК

(Васко Попа, 1922-1991)

1

Песништву Васка Попе припада оно место у историји српске књижевности које припада најсветлијим звездама у козмичком поретку.

Игри света одговара игра језика. Κόσμος и λόγος изједначени су својом највишом могућношћу: ποίησις-ом.

Дијалог песника и света прераста овде једноставни чин међусобног препознавања; овде је све једно, а једно све. Έν καί πάν.

Зато песништво Васка Попе не може да се посматра кроз призму конкретног људског стваралачког чина. Оно је нерукотворно. А то значи да није створено: оно је дано.

Такође, оно није резултат ни просте случајности, ни судбинске неминовности. Свет и језик у коме се креће надрастају ratiom задате протежности и крећу се, сусрећу се и поистовећују се у сферама несазнатљивог и бесконачног.

Језик овога песника није ни природни ни књижевни, већ је предјезик у коме се, на асоцијативан начин, непосредовано категоријалним мишљењем, његова, од себе саме заиграна структура, преображава у песму.

Можда би за стицање увида у песништво Васка Попе било довољно да се изучи само живот неког цвета, историја једне птичје врсте или удар неког ветра. Али исто тако, свака његова песма могла би да буде основ за изучавање неког бића, неке ствари, неке појаве у свету.

2

Сваки сусрет с делом Васка Попе оснажује убеђење да оно долази из најдубљих слојева песничког мишљења, νόησις-а, у које не навраћа систематско, филозофско мишљење. Песничко мишљење, νόησις, стиже из искуства увида у ствари, филозофско мишљење из искуства става о њима.

Пут песника води ка самом извору, ἀρχή, пут филозофа ка идеји о том извору.

Посматра ли се песништво као првобитна вест о овом извору, његов језик се показује као врста очаравања и дочаравања, чуђења и сновиђења, као магија заталасана звуком и ритмом речи којима нас води у ενθουσιασμός, божанско одушевљење.

До својих мисли, песник долази на магичан, филозоф до својих мисли на категоријалан начин.

Ретке су прилике у којима је Васко Попа скидао песничку и облачио филозофску мантију. Али и када би то чинио, видело се да је реч само о спољашњој промени. Суштина је остајала иста. Јер и тамо где је певао и мислио је на песнички начин, и тамо где је мислио и певао је на мислилачки начин.

За Васка Попу певање и мишљење били су једно: Једно.

У приближавању (αγγιβασίεν, Хераклит) песништву Васка Попе, бар када је реч о оном чаробнôм и чудеснôм његове природе, од значаја су песникови предговори зборницима Од злата јабука, Урнебесник и Поноћно сунце. Ту је он, не изневеравајући језик песме који је, као што у зборнику Од злата јабука и ескплиците каже, чаробан, упутио на могући извор песништва уопште, али тиме, и сопственога.

Тај извор је у народној поезији, а парадигма за песника је народни песник.

„Народни песник као да још чини једно с природом око себе, још чује како цвеће расте, како се пиле леже из јајета, како се звезде множе, “ стоји у овом предговору. И даље:

„То присуство читавог свемира у свакој ствари чини од народне поезије неку врсту таблица по којима је свет створен... “

Мишљење које произилази из самог Попиног певања и чини јединство са њим о чаробњачком чину његовог језика, кореспондентно је, у суштини, са Платоновим и Аристотеловим мишљењем о подражавању, μίμεσις-у.

Попа одбацује виђење песништва као слепог подражавања онога што је природа створила као бића, али и подражавања онога што је народни песник створио као песму.

Напротив, за песника је неупоредиво важније да подражава оно „унутрашње“, а не оно „спољашње“. А то „унутрашње“ је сам чин стварања природе, начин на који она, ex nihil, артикулише оно што јест. Такође, песника не занима језик народног песника којим он подражава свет; њега занима „рад“ језика самог, језика који ствара песму.

У том „раду“ може да се наслути оно чаробњаштво језика кроз које настаје песма, кроз које он и престаје да буде језик и постаје „ствар и стварање само“, као што стоји у Попином запису Песничка посла.

А то преображавање језика у ствар која настаје и чин којим се то догађа показује се као чудо, θαύμα, јер „све се овде преображава: као да се, одједном, све у свему препознаје, као да расцветана разноврсност препознаје себе у облом јединству у које сазрева и из кога ће се поново расцветати“, стоји у предговору за зборник Поноћно сунце.

Шта то, по Васку Попи, значи, када је реч о самом чину певања? – То значи да се у њему „открива и отелотворује све чудесно у нама па и око нас“, каже се на истом месту.

Чуђење као диспозиција (Хајдегер) бића извор је певања и мишљења, свега креативног, свега суштинског рађања и настајања.

Попина зачуђеност над енигмом и извором народног песништва и народног стваралаштва уопште, није ни мало неважна за његов песнички пут, његово песничко сачињање (ποίησις).

3

Поред сусрета са незнаним српским народним песницима, битан је Попин сусрет и са српским, и не само српским, песницима чији потписи су нам знани. О томе, на један начин, сведочи његово песништво, а на други два есеја о два „велика светска песника српског језика“: Момчило Настасијевић и Лаза Костић.

Шта дугује Васко Попа овим песницима? – Дугује им оно што уопште један дух који силази у дубину или који се уздиже у висину, може да дугује неком другом духу који му, у том силажењу или у том уздизању, осветљава пут, не прејаком, али довољном светлошћу свога дела.

Настасијевић му је светлио док је силазио, Костић док је узлазио.

Но, чему је Васко Попа стремио силазећи? – У суштини, ономе чему је стремио и Момчило Настасијевић: тајни. И, када је о њој реч, до чега су дошла ова два песника? До онога што стоји у Попином есеју о Настасијевићу: „Тајни се може предати, не можеш је открити, можеш постати њен део, не можеш је сазнати. “

Дакле, сазнање није ствар ума који стоји по страни, ван предмета сазнања и хладно га, и не прилазећи му, посматра. Него, сазнати значи, пре свега, сићи до тога, а онда дотакнути га и поистоветити се са њим. А да би то било могуће, онај који силази и сам мора да носи у себи нешто од онога чему прилази и поистовећује се са њим. Исто се истим сазнаје, ако се то поистовећивање још уопште може назвати сазнавањем.

Певајући, песник се преображава и постаје сáмо то о чему пева. А његов језик постаје глухотан, што значи да га је песник одвикао да „говори о другим речима“, али и да говори о стварима. Језик постаје ствари тако што се одрекао своје навике да описује и што је стекао моћ „да дејствује“.

Шта значи моћ језика „да дејствује“? – То, пре свега, значи да он престаје да буде ornatus, да опчињава својом лепотом која се исцрпљује у украсима. Његова лепота је у нечему другом, што је далеко суштинскије: у „моћи преображавања“ коју су речи „имале на дан свога рођења“.

А то је било онда када су оне биле прве и када су биле само једна реч – λόγος и када су означавале почетак свега, као што стоји на почетку Јеванђеља по Јовану: ’Έν ἀρχή έστιν ό λόγος. Кроз њу се, тада, у почетку, све преображавало по принципу по коме се млади бог, Исус Христос, преобразио у светлост. А то преображавање може још да се назове Попиним речима дејствовање и чародејствовање – из есеја о Момчилу Настасијевићу.

У том есеју сведено је, разуме се, све на дејствовање и чародејствовање речи у Настасијевићевим стиховима, али је све и кореспондентно са дејствовањем и чародејствовањем у наведеном преображавању Бога. Коначно, суштина песничке речи, оне која се спушта до корена онога што именује и поистовећујући се са тим и мења то, јесте у овоме: metamorfosis, transformatio, transfiguratio, transmutatio, transsubstantiatio или нем. Verwandlung, рус. превращение итд.

Идеја о преображавању не ограничава се само на подручје језика, него се сусреће од праскозорја човечанства у свету, у древним космологијама и митологијама, у великим еповима, бајкама, веровањима, а задржана је и у нашој народној предаји и магијским веровањима и чинима. Отуда и ова идеја о речима и њиховим моћима да преображавају живот и дејствују и чародејствују у песми, добија још више на тежини.

За Васка Попу, Момчило Настасијевић је на тај начин остварио идеал који је и за самог Попу суштински, а то је да је отелотворио магијски пој кроз отелотворење речи у песми и тако „својом необјашњивом песничком смерношћу претворио пад у узлет, бол у светлост, нестајање у настајање.“

Тако је Настасијевићево песничко силажење, по Васку Попи, постало песничко узлажење. А, када је реч о Лази Костићу, Костићево узлажење, или боље узлетање, постало је песничко силажење, или боље слетање.

Наиме, Васко Попа признаје Лази Костићу да је „као нико пре њега летео у српском песништву“ и да „није било те висине коју он није могао досећи, ни тога сна који он није умео са тих висина доле снети. “

Али, за Васка Попу, Лаза Костић као да се није у довољној мери, док је летео у висине, препуштао замасима крила – или, ако баш хоћемо, језика – већ замасима ума – или, ако баш хоћемо, идејама. Тако је Лаза Костић, можда и несвестан тога, поткресивао сам своја крила, или, како Попа, директно, каже „поткресивао је речи... и тако је понекад засецао и у њихово живо ткиво. “ Једноставно, сужавао им је слободу.

А ради се о томе да речима треба допустити да се саме од себе крећу оним смеровима и путевима којима, „набијене муњевином“, могу најдаље да стигну. А та даљина се, опет, показује у њима самима, онда, када досежу и изричу сопствена дна, сопствене могућности.

Тако је лет Лазе Костића према горе истовремено – да кажемо речима Костићевог омиљеног филозофа Хераклита – и лет према доле. Пут према горе и пут према доле један је и исти.

4

Поред ова два песника, Момчила Настасијевића и Лазе Костића, има још наших песника на које је Васко Попа гледао као ствараоце који су му блиски. Али о њима није написао есеје као о овој двојици. У збиркама Живо месо и Лепа варош В има неколико песама у којима је реч о њима и који су, својим животима и својим делима, били везани за ту лепу варош. Тако и она као да добија смисао песника на кога се Попа „угледао“. Коначно, о томе се и пева у песми Вршац од стихова варош.

Када изговара речи лепа варош, Васко Попа, пре свега, помишља на оног Вршчанина који их је и први изрекао: на Јована Стерију Поповића. О њему има једна песма у Попиној збирци Живо месо, песма Лепо ништа, а има још и један Попин запис, под насловом Поглед Стеријиних очију, настао 1981, годину дана након што је објављена збирка Живо месо.

У песми Лепо ништа Попа, пре свега, учвршћује везу Јована Стерије Поповића са лепом вароши Вршцем, његовим родним градом, као да жели да укаже на одсудност везе песника са завичајем, тим пре што је и сам завичајни град Вршац од стихова варош. Али за сваког песника, па и за Попу, његов родни град је од стихова варош, ако и не постоји тако очигледан доказ као овај о Вршцу: име града некада се писало овако: vers – стих.

О томе је, баш тих осамдесетих година, поводом Ивана Мажуранића, писао Попин песнички сабрат, хрватски песник, Јуре Каштелан: „Има истина које су постале свакидашње. И не знамо ко их је први изрекао. Једна је од тих истина да песника не можемо у потпуности упознати ако нисмо видели колевку у којој је одрастао. Стара истина која се потврђује у сваком новом сусрету. “

Зна се, за Попу, Вршац није колевка и у дословном смислу (рођен је у Гребенцу), већ у пренесеном, а то, за песника као песника, још значи: у дословнијем смислу. – Ако је и рођен ван Вршца, он се у том граду одњихао. И, као и за Јована Стерију Поповића, Вршац је песничко ἀρχή из кога, као што је говорио Анаксимандар из Милета, све, по закону, произилази и коме се све, по закону, и враћа.

Песма Лепо ништа понела је у наслову, и не само у наслову, извесну Стеријину мргодност из песме Надгробије самоме себи и из једног његовог предсмртног записа. Али једино се у колевци може изговорити ДА живота и НЕ смрти, а да се задржи иста интонација и иста јачина речи. И, једино ту и ништа може да буде лепо.

Но, колико год се чини да се Попа у песми Лепо ништа само поиграо са ова два, на око, противречна појма, лепо и ништа, они у тој синтагми, и за Стерију и за Попу, изричу мисао дубоко тачну и истиниту, како о стварима постојања, тако и о стварима певања.

Оно што је Попа видео у Стерији, могао је још у ретко ком песнику да види.

А шта је видео у Доситеју Обрадовићу, за кога је у песми Невидљиви земљак рекао да је у Вршцу боравио само три пута? – Видео је оно што је и у песми Незнани грађанин видео у Стерији из неког другог угла: Свако од нас Вршчана/Може бити он главом/Али то не признаје.

Док је у Јовану Стерији Поповићу Попа видео оно светско у завичајном, дотле је у Доситеју Обрадовићу видео оно завичајно у светском. Само из завичаја може се у свет, само из света може се у завичај. По вези са завичајем, по дубокој онтолошкој потреби да му се враћа, Попа је био Стерија; а по тежњи да изађе у свет, Попа је био Доситеј. Али, и више: у Васку Попи сусрели су се, испреплели и поистоветили завичај Јована Стерије Поповића и свет Доситеја Обрадовића.

Но, разуме се, завичај и свет Васка Попе артикулисао је и његов Сусрет са праочевима, како гласи наслов једне његове песме из збирке Живо месо. Реч је о песниковим прецима. И, упркос овој насловној речи месо, ради се, пре свега, о духу. А оно што је песник од њих наследио можда је најсажетије изнесено у песми Вучја сенка, у којој је реч о прамајци вештици Султани Урошевић за коју се говорило да је имала сенку вучице: Говори се/Да сам од прамајке наследио/Ове очи и овај језик.

Очи и језик. То је за песника најважније. Али не зато што се очима гледа, а језиком говори. Не. Јер песник очима говори, а језиком гледа. Коначно, не само песник, већ и сваки човек, нема тек очни орган. Сам човек, то је око, што може – како објашњава Платон у Кратилу – најбоље да се види из грчке речи άνθροπος: то је биће које је нешто опазило и о томе минуциозно распреда. У овој Платоновој мисли препознаје се и основна мисао Васка Попе из записа Поглед Стеријиних очију: да су то умне очи. А да се језиком гледа, за то је најбољи пример Хомер, слепи песник.

Тако је и Васко Попа певао кроз слепе и мртве очи својих предака, о ономе што они јесу и што свет око њих јесте. А кроз то, певао је и о томе шта он јесте и шта свет у коме живи јесте. Коначно, кроз све то певао је о томе шта песма јесте.

5

О томе шта песма јесте, Васко Попа говори у својим есејистичким записима, у којима, у суштини ништа не објашњава и ни о чему се не изјашњава: ти записи као да су нека врста продужетка његових песама.

Ако се у њима пита шта је песма, не даје се одговор, већ се, уместо њега, даје ново питање: „Питају те шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке шта значи његов плод – јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици, одговорило: загризите у јабуку, па ћете видети шта значи“, стоји у запису Тајна песме, који је Попа прочитао шездесетих година XX века на берлинском Литерарном колоквијуму на коме је сваки учесник морао да, уз песму, понуди и један аутопоетички исказ.

Нико, па ни песник који је песму створио, или, боље, кроз кога се она створила сама од себе, не зна шта је песма. Штавише, он, можда, о томе и најмање зна, јер његов однос према њој иде кроз њу саму, па је затворена свака могућност да је види као оно друго.

Коначно, парадоксално је, али је тако, песник, као што стоји у истом запису, Тајна песме, „најмање личи на своју песму“. Пре његове песме „личе једна на другу“, него на њега. И, због тога, он и најмање може да говори о њима. Песма је тајна по себи, али је и тајна за њега. Кад не би било тако, она би била, са једне стране, докинута за њу саму, а са друге, за њега самог.

Ово раздвајање песника од песме можда је најдрастичније изречено у запису Песма: „Ништа на тебе није чекало. Ништа се на тебе не осврће, ништа тебе не пита, све то стоји и иде по своме. “ Песма долази из себе саме, са себе саме, кроз себе саму, због себе саме. Она је биће које, у потпуности, има свој интегритет и ништа што је ван њега суштински не доприноси да буде то што јесте. Ништа: ни песник. Он је, као што стоји у запису Песникова мутавост, само посредник у њеном настајању, али се то њено настајање догађа „без његовог знања. “ А када би о томе било шта знао, ништа од свега не би разумео.

А шта песник, када је реч о песми, најмање може да разуме? – Извор живе речи, како гласи наслов једног Попиног записа, од кога је у њој све и сачињено. Од тога извора „пут води кроз песниково срце“, али оно, увек, остаје немо, муцаво и мутаво, јер само тако обезбеђује грлатост и јасноћу речима, које из њега, саме од себе, теку.

Па, који је онда песников задатак „насред тога бескрајног пута који кроз тебе тече“, како стоји у запису Чувар извора? – Песников задатака је да бди и ћути. Јер само у бдењу и ћутању дочекује се оно највише, најсветлије и најсветије. Тако песничком бдењу и ћутању одговара бдење и ћутање еванђелистара у њиховом ишчекивању Христа.

Због тога, бити песник значи бити спреман на откровење оног највишег: Речи (λόγος); и знати да оне, долазећи са живот извора, брзају путем „кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи, “ а не само кроз њега. Чинећи то, „човек се понаша као песник, он јесте песник у тим тренуцима, “ стоји у запису Лепе речи.

6

Коначно, једно питање од самог почетка жели, овде, да дође до гласа: Говори ли се о свему томе у песништву Васка Попе?

Говори, без сумње! Али то говорење није говорење, него мрморење. А то још значи да нити шта открива, нити шта прикрива, већ, као што се каже у једном Хераклитовом фрагменту, само назначује.

У том назначивању показује се смисао свега ποίησις-а. То је чин у коме се оно што је у настајању прикривајући открива и откривајући прикрива. Најзад, у неком другом фрагменту, Хераклит каже да природа воли да се прикрива, што значи и откривајући се да се прикрива.

Тако је и са природом песништва уопште, а Попиног посебно, које у том свом мрморењу највише личи оном дубоком и притуљеном, оном страшном и неразговетном мрморењу пчела, које се, заједно са медом, спушта кроз сваки његов стих и сваку његову песму. Због тога су оне толико непрозирне и густе, мало засенчене, житке и пуне неке непрегорене сласти и жестине. Натопљене тешким и дрхтавим шумом загаситог меда, оне долазе из оних дубина у којима су избрисане све границе почела и начела, живота и смрти.

Уроњен и сам у Све-једно света, песник Васко Попа се, певајући, поистовећује са оним о чему пева. Певати о нечему, за њега, значи то и постати, изаћи из себе, из своје протежности (res extensa, Декарт) и бити опевано. А то је могуће јер су сва бића у свему битку уроњена. У Попином певању границе између субјекта и објекта не постоје. Штавише, субјект који пева, у том певању тежи увек само једном: да постане објект, да се „оствари“. Тако Попа „укида смртоносну несразмеру између нас и свеколиког свемира“, како стоји у кратком уводу у Поноћно сунце.

Остварење субјекта као објекта у песништву Васка Попе догађа се магијом или игром језика, која, као што је речено на почетку, одговара магији и игри света. Κόσμος и λόγος изједначују се у највишем креативном чину: ποίησις-у. А тај чин, када је реч о песништву Васка Попе, вођен је αθροώτερον-ом, сажимањем. То је реч коју је употребљавао Аристотел у својој Поетици, да би повукао разлику између епа и трагедије.

Трагедија је надмоћнија над епом, јер је дата у сажетом облику.

Песништво Васка Попе, такође дато у сажетом облику, надмоћније је над бројним песништвима времена у коме је настало, а то још значи, времена у коме се, као у огледалу, свет препознаје у њему.