ДЕСЕТ ПЕСАМА

(Плаво небо, Parastoo Ganjei)

ПЛАВЉИ ОД НЕБА САНИЈИ ОД СНА

И најдаљи трептај слутње

окрепљује бесаницу

плоти веру

подиже руку смеђој сумњи

да се са пролећем побратими

Даљина уствари не постоји

оно што раздваја позобају снови

оно што престари сели се у песму

У првој румени јабуке у мају

препознају се усне берачица

Њихова лепо разграната тела

савија нежни поветарац с брега

мирећи дрхтање кошуте у срцу

с урликом лавице у препонама

Твој дах што стиже преко једног цвета

преображава се у оно светло смешка

које моје усне никада не могу

преобликовати у сенку снуждености

Дан је нота вечности кроз коју

анђео свира целосветску драму

најудаљенији тренутак је чедо

овога часа

километар се милиметром мери

Кад мимо завере твој ход затетура

кораком жутог спарушеног листа

ниједна звезда неће да се роди

већ један ветар који одвикава

пламен од кретње смрт од нестајања

доносећи древну топлу топлу кишу

чија је чипка паучином светла

изаткана

ветар што не звижди на оштрици сабље

што не засипа песком очи цвећа

Плављи од неба

санији од сна

КРЕТЊЕ РАНО ПОЗАСПАЛЕ

Тишина је олтар мудрости твог сна

твог храма од белог мермера чекања

и сивог камена одсутности

Она припитомљава тигра нестрпљења

одмашћује трагове звука са суштине

затвара прозор пред грмљавином која

пробија мембране скривености

И нема дана који не свршава

испруженим рукама смрзнутоме сунцу

љубави која ускраћује ноћи

додир хаљине смешка и тајанства

Али кад сенке заудовиче се

пространство тишине порасте за један

умрли корак

лепет крила што се сурвава у бездан

за мирис руже узабране оштрим сечивом

танког септембарског ветра

светлост ће се зауставити само

на плавој лепези успомена које

доноси откос времена из доба

када се смрт још правдала животом

И сунце кад се рађало зелено

А у тишини подбреженој смешком

где су губитак и нестајање расли

дебелим зидовима маглe раздвајани

и где је само неостварена љубав била љубав

жудња је закоровљена

патња прецветала

Ту је дан почео узводно од ноћи

сенке одлетеле пре сопствених јата

а удворица ветар заталаса

без мргођења сечива и зуба

непокошено класје пролазности

Његова су зрна завештена глади

плева мразевима

Свет је још само оно мало греха

чије су кретње рано позаспале

СЕНКЕ НЕНИКЛИХ ТРЕШАЊА У СРЦУ

Не преображаваш се ни у птицу

која крилима роји раздаљину

ни у мирисави комадићак поља

чију хаљину од густе цветне зуке

бестидни ветар раскопчава

ни у стогрлу неман понорнице

која код неба дужи грмљавину

С твојих усана модра реч се топи

у тамној тишини океана

који не враћа олупине сунцу

који ни наду не соколи

а чекањима хлади чела

Зарасла у бесаницу

твоја се мудрост одвикава

од болешљивога светла таме

од неухрањене обданице

од плавог свезнања чудеснога

чије је срце божур зиме

Не постоји смешак који разрешава

ни шкргут зуба који успоставља

Ти си толико далеко од свега

да се чини да си ми на длану

толико си близу мојој крви

да ти је било у трептају звезда

Рано која не крвариш већ цветаш

песмо прекапанога извора у сузе

Када се сан твој заулари јавом

а јава исцвета булком иза чела

како ће нигдине да се зарумене

сенкама нениклих трешања у срцу

ХЛЕБОВИ У ЖИТУ

Сунце нас учи блискости даљина

сну који ланено умножава стварност

очима страха и ледом незнања

радости настајања и нестајања оног

магичног цвета

који на жици жуте виолине кремени таму

гудећи нежно сећање на вечност

А ти у жару кротких уступака

почетка сенци свршетка безданици

гомилаш залиху пролећа у срцу

којом те ветар претвара у ласту

киша у ружу

а сунце у сан

Преболелo си отпадништво смешка

од лепог белог хлеба загрљаја

облаке градоносних памћења над пољем

отмених мириса притуљених жеља

будућност затворену у један мали сеник

кроз који ветри дозивају пламен

пљусак нигдину

Сада кад откос игличастог иња

прекраја топлу хаљину од цвећа

ливаде твоје смеле отмености

а дан што треби зрнца сна и јаве

својим стоногим коњицама јутра

камени пртене путеве твог неба

ниједно око не храни близину

ниједне усне не роје твој мир

На твојој сенци изрованој ројем

свитаца капи осунчане кише

има толико даха лептирова

да им се осмех једног бога диви

Мирећи благо хлебове у житу

с ватром будућих стабала у цвету

ГОДОВИ ВЕЧНОСТИ

Облак је у роду с птицом

и плавим тилом твога сна

Сенком попролећује срце грома

несталност подучава клупку змије

А ти улогорено у безданици

одмахујеш плеви сања

жељама рођеним у ноћи

Смејеш се осмехом који значи

да зору прати крпеж светла

да вече збори промуклошћу

и да је сунце одвикнуло

смрт од хлада

Јер ти претвараш у звезду камен

снег је језик љубави небеса

ветру си свезао руке које руше –

он сад лелуја косом пуном цвећа

анђела који на космичкој лири

свира тишину

Његови прсти су тајни биљур светла

што стрелицама натопљеним медом

вида ожиљке пролазности

Његов глас пун је немих разговора

који одводе у шуме свезнања

у ноћ руже сунца које вришти

на пепељава острва мог сна

којима управља плави мрмор мора

А његово срце ко да не постоји

по годовима вечности је

брижљиво раздељено

И све је устоличење лепоте твог неба

коју не домаша ни птица

ни око

Ни стрела мог срца

ДАЛЕКИ ПОТОМЦИ СЕЋАЊА И СНА

Сећање долази у сандалама снова

с дна времена са стоваришта ништа

и носи пиштаљку чији звиждук копни

у покушају да пробуди стварност

која не постоји

Оно је легура од гвожђа и леда

која разбија љуске титаника

пламен што сажиже лудомудру наду

да ће се опет све успоставити

Али ти брвнариш међу сном и јавом

кротиш лавове што прождиру све

што се креће

и што баца сенку

на слепоочице му лепиш пијавице

бригаш да вече не погаси небо

И не стремећи

лако одвајаш се

од једне зреле заобљене глади

која те враћа у сан јоргована

у боре смеха

у ладолеж сумње

да је сећање одоцнело цвеће

чија је лепота бљесак неродиља

Оне имају у очима срне

родиље курјаке

остављене змије

А ти си дрхтај анђеоског пера

које поткрада љубав лептирова

које ослобађа почивалишта смрти

и вида звездама срца израњена

Лептирови дахом размнажају сенке

далеке потомке сећања и сна

ОТМЕНОСТ ЈЕДНЕ БОРЕ СМЕШКА

Снови су олупине стварности на сунцу

потоци што теку узводно од мора

ко време с крестом наопачке

Јеси се одмакнуло од ручка паљевине

претихо звонце цвета који вене и од

чипкастог сунца хладовине

Твој дрхтај рађа осмех једног поља

чије пространство домаша небеса

лаком ескадрилом мириснога звука

Па попролети се пупољку тренутка

у ружу вечности која боји осмех

једнога цигластог пламена у плаво

остени снове

озелени сумњу

одглади очи од хлеба свезнања

Довољно је да си тек угарак зоре

украшене густим велом измаглице

и везом раног шапутања неба

да се претвориш у топли сомун чежње

која те венчава с невеном даљина

никлим из срца таме која вришти

Буди облак са очима ласта

руно плавети биљурних језера

сомот сна перуника што снеже

О сузо трена одбљеску нигдине

сачувај отменост једне боре смешка

која те сажима у тишину

ПРЕПУШТЕНА СВЕМУ И ВЕРНА САМОЈ СЕБИ

Душа која жуди поткрада самоћу

пробија тајни пролаз у апсани

растапа сенку

пошумљава сне

Њен гугут суши грану с које пева

смрт је у таласима разблуђене магме

толиких мудрих подморских вулкана

и несан клатна манастирских звона

А ти се пригни челу свог ноћурка

који не телали по вртачама срца

и галебиштима санених облака

већ трепти у крилима лептирова

Она покрећу оргуље твог светла

једнога јединог могућег тренутка

толико сведеног на кап океана

да су у њему сва мора исушена

О троструко пространство сињег тела

од кога сенка прошлости беласа

а струна светла сутрашњице клоне

учини да му језик не оцвета

да такне највишу јабуку на грани

у долу крви

у јави свог сна

и да се плава кошуља небеса

раскрили и над стварношћу мог ока

којим додирујем крљушт бесанице

Препуштена свему

и верна самој себи

ПРЕУКРАШЕНА КУЋА КОЈА ГОРИ

Ноћ је остарели мудрац

подводач сенки

грб светлости

палилац зелене ватре биља

Она дарује срце цвету

када из снова исцветава

отавом светлости када застре

душе хлебова немогућег

Отвара прозор светишине

а то је грмљавина речи

једро што зачарава нигдину

на океану мрког неба

О твој се биљур

завет звезда

клатно васмирскога звона

њен пламен оштри

младећи несан лептирова

који изгладњују дах светиљке

што твоје снове распрскава

И сваки час је грам вечности

кап ноћи вреди врутак светла

сезам што латица откључава

твоју садашњост која клија

Она не слути осмех тмине

крила препосних суварака жеља

грлату ватру на згариштима

већ препушта се чуну сутрашњице

чије су обале прождрле даљине

а ветар потково бесне белце мора

Сан је преукрашена кућа која гори

А КРЕСТА ДАНА ПОЧИЊЕ ДА СЕДИ

Не постоји глас који надгласава тишину

ни ружа руке цветна попут срца

Сенка је светлост унутрашњег ока

ларва белине из које тама руди

Она отвара сињи капак неба

под њим се љубав венчава са сном

отменост под њим проповеда ватру

смиреност циклон

И учи вечност како је тренутак

детињство њено

њен чанак смеха на лицу ноћурка

чије се трајање не поклапа с часком

већ с билом једне нерођене звезде

која трепери

Она се гнезди у небу твог ока

зеленој биљној крви која вришти

и која одзвања у пени твог сна

О море ноћи

јарило самоће

тај плуг да свога попролетиш пера

ватром што застрашује нигдину

да се твој биљур изједначи с оним

зрном тренутка

из кога шума вечности беласа

а креста дана почиње да седи

ТИ ШТО НЕ ПОСТОЈИШ

Сваки корак нагриза даљину

поглед је изгубљена битка са близином

у додирима воњ апсане спи

кроз загрљаје јуре коњи смрти

пољупци су дрхтава надстварност

У њеном срцу станује ноћурак

дух прадревнога цветнога божанства

с латицама од крила лептира

које се крећу у магичном кругу

своје невероватне и вечне лепоте

Њихов дах је мрмор твога бића

истине равне непостојању

преко кога прелећу бескишни облаци

олује с празним тоболцима

смрт у живот удомљена

И све је преурањено у односу на светлост

на дане што су тегови нигдине

у односу на смисао што стиже

у кочијама победничких вођа

после боја

Незаражен још клицом смрти

твој поглед израња из жадске тишине

још неуспостављених светова и сна

а твоје срце из оне зуке пчела

чија је кошница у баштама неба

сунцокрет цветак небескога сунца

Ти си дах вечности

Ти што не постојиш