SMISAO KOJI NE DOBOŠA

(Vincent Van Gogh, Uzorano polje)

Izbor iz poezije Nikole Strajnića, naslovljen već njegovoj poetici poznatom metaforskom sintagmom Srce pčele, ima svoju unutrašnju logiku, koju u jednom razgovoru i sam pesnik iznosi pred čitaoca, osvrćući se na svoje dosadašnje stvaralaštvo:

„Vidim polje zasejano istom rukom na kome su nikli različiti plodovi: jedno su plodovi razuma, jedno plodovi srca, a jedno plodovi duha. Prva i deveta knjiga pesama, Zvjezdani sati (1975) i Horacijeva koža (2010), pripadaju plodovima razuma, knjige Oči zemne (1981), Pepeo svoj razdajem (1982), Vožnja u krug (1990), Pesme (1993) i Pre sirene (2012) pripadaju plodovima srca, a knjige Karlovačke pesme (1994), Srce pčele (2000), Plavi dah šume (2004) i Šumska kuća (2007) pripadaju plodovima duha. Razume se, kao i sve podele, i ova je uslovna.“

Sugerišući puteve čitanja Strajnićeve poezije ova uslovna podela više ukazuje na logike koje treba odbaciti, kada su „plodovi duha“ u pitanju, nego na poželjne mehanizme čitanja kojima se može kretati kroz ovu hermetičnu poeziju: logika srca i logika razuma vode samo ka nekoj vrsti trenutne, partikularne interpretacije (premda je interpretacija neminovno partikularna), štaka kojima se služimo dok ne prepoznamo volju neprohodnosti ovih stihova koja ne traži naše kretanje, ne traži čitaoca-subjekta nego čitaoca-objekta koji je neminovno smešten u kretanje. Ipak, šta je ono što „plodove duha“ konstituiše kao takve, koji slojevi u heterogenoj strukturi ovih stihova odvajaju izabrane pesme od ostalih, neuvrštenih zbirki?

Na početku, obratićemo pažnju na sintaksički nivo i na dominantne pesničke postupke. U prvom planu je proces sažimanja, značenjskog zbijanja koje se vrši pomoću tri osnovne metode: izostavljanjem veznika koji strukturiraju poetski svet (ili njihovom naglašenom simulacijom koja prazni funkciju uspostavljanja odnosa), smanjenim brojem glagola u njihovom osnovnom obliku i varijacijom metaforičkih struktura koje zgušnjavaju izraz koji nema tendenciju izražavanja. Odsustvo veznika u poeziji Nikole Strajnića za posledicu ne daje samo nabijene krugove značenja koji se prostorno šire, nego tačke poistovećivanja koje dovode do apstrahovanja u dominantni slikovno-semantički krug. Tako je na mesto svake eliptične ili naglašene forme sastavnog, rastavnog ili odnosnog veznika u ovoj poeziji zapravo prećutan znak jednakosti: „Nektar sujeverja/ Vradžbina mrtvog/ miša/ Suncokreti/ koji i s večeri pripitomljuju sunce“ (Odsutnosti) ili „Blagost od koje mir belasa/ siktavo srce umiranja/ Onda još zuka bagremova/ onda još somun otpozdrava“ (Tragom srne). Jasno je da ta vrsta izjednačavanja različitih sfera ljudskog iskustva, isključuje čoveka kao korektiv, i njegovo prisustvo svodi samo na objekatsku participaciju u celini koja ga nadilazi. Pored veznika, minimalizovanim brojem glagola takođe je onemogućeno uspostavljanje različitih odnosa koji bi strukturirali i pozicionirali objektiviziranu stvarnost. Izostavljena je i mogućnost delovanja, intervencije na poetski svet koji je u konstatnom procesu nastajanja, pesnik se pita: „Žurba/ Je li žurba ocvalog nara/ progoretina na suncu zavoj na zdravom“ (Stremimo ka događaju). Isisavanjem međuprostora ukidaju se pomeranja i perspektive, čime se ima za cilj približavanje stvari do njihovog izvornog prožimanja i međusobnog održavanja: „Svaka bi kretnja zaustavila sunce/ svaki bi vrisak zvezde pozobao/ Spi zrno sete u otavi od žeđi/ boli otrpi razdešaje/ Ovo je večnost: odustajati (Reći je biti)“ .

Kako je omogućeno to, sa jedne strane dešavanje Strajnićeve poezije, a sa druge strane formalno ukidanje odnosa i subjekatsko-objekatskih prenosa?

Neporecivi dinamizam ove poezije zasnovan je na semantici reči koje u sebi sadrže stegnutu trenutačnost (poimeničeni glagoli, svršeni glagolski oblici ili imenice poput: praskozorje, svetlost, plam, munja, žižak), na formiranju genitivnih sintagmi, karakterističnih za poeziju Nikole Strajnića, kao i na fragmentarnosti koja je zastupljena na više različitih nivoa u ovoj poeziji. Mehanizam delovanja metaforičkih struktura genitivnih sintagmi odupire se klasičnom metaforičkom mehanizmu: najčešće se radi o igri označitelja, o bretonovskoj nadrealističkoj igri poistovećivanja koja je svojom gustinom pesničkog izraza, označeno potpuno potisnula van tela pesme. Sudar dva označitelja tako provocira konotativni lanac koji se uspostavlja sve dok traje pesma ili čitava zbirka, on se više ne prekida pri nailasku na prvu stabilnu tačku poistovećivanja, na održivi tertium comparationis. Tako se stvaraju krugovi označitelja, konotacije koje iz odsustva uspostavljanja jasnog odnosa između prividno samodržećih elemenata, šire zahvataju stvarnost, konceptualno pretendujući na celinu. Dok metafora sintetizuje elemente posredstvom semantičkog poklapanja i sa druge strane proširuje stvarnost, ove genitivne sintagme neostvarenim relacijama mimetizuju dinamizam dešavanja stvaranja: pesnik odbija svaku sekundarnu, izvedenu poziciju u odnosu na stvarnost, hejdegerovski rečeno on misli neskrivenost kao dešavanje postajanja neskrivenim. Zato je u ovoj poeziji neodrživa klasična metafora koja svojom sabranošću u prostoru označenog, neminovno podrazumeva perpektivu a samim tim i pozicioniranog, diferenciranog posmatrača/pesnika. Izvorna bliskost i povezanost svih stvari koje vibriraju svojim prirodnim ritmovima ostvaruje se upravo ukidanjem racionalnih veza među njima: ukidanjem kategoričkog filtera ratio-a. Tako je i pesnička slika kao neka vrsta alegorije ili metaforskog objektivnog korelativa, zbog svoje sekundarnosti u odnosu na podrazumevanu stvarnost, takođe nepoželjna. U poeziji Nikole Strajnića više možemo govoriti o čistoj pesničkoj supstanci, o sirovom pesničkom konceptu, nego o pesničkim slikama. U prostoru njegovih genitivnih sintagmi kriju se čitave zbirke nenapisane, prećutane poezije koja je apstrahovana u prvotno čuđenje, u stegnuti pesnički materijal: takva poezija je istovremeno i doteran pesnički izraz i esencija koja tek dozvoljava razvijanje pesničkih slika koje su u njoj prisutne svojim odsustvom.

Fragmentarnost ove poezije ostvarena je pre svega na planu konstituisanja značenja, pomenutim sučeljavanjima označitelja kojima se značenje zapravo instrumentalizuje: označitelji formiraju mrežu strujanja neuspostavljenih značenja čija antistatičnost mimetizuje jednost koje je pre svakog odvajanja unutar reči i stvari. Strajnić takođe u svojoj poeziji često koristi one delove stvarnosti koji u sebi podrazumevaju Odsutnosti, neku vrstu prirodne nedostatnosti: „kamilo vala presna seni/ kad nesabirljiv sunđer bola/ oplavi šapat leptirova/ to je tvoj sveznaj luna krin (Kao lan).“ Ništa kome se teži i koje je u svemu prisutno, najbolje se oseti kada se “glad uvede u uzdisaje“ (Vreli krug) dok „Samo neostvareni trenutak/ ima debljinu hiljadugodišnje istorije“ (Odsutnosti). Međutim, fragmentarnost ovde ne postoji na uštrb celine: ona poput šarovske fragmentarnosti na specifičan način sintetizuje nadrealističku i heraklitovsku fragmentarnost. Sa jedne strane fragmentarnost koja je posledica nesvesnih psihičkih procesa i rušenja granice između svesti i podsvesti a sa druge, heraklitovski logos kao jedinstvo suprotnosti, neminovno reflektovano iz fragmenta. U opštoj nestalnosti stvarnosti koja je u nastajanju: „Pred nama stoletna hrana: Kako je mala razdaljina između plamena/ i leda/ Ah suviše je nestalnosti“ (Pred nama stoletna hrana), u uskovitlanosti suprotnosti koje se ne isključuju, „Mlađani osmeh gladnog hleba“ (Prići) ne uspeva da razvije samosvest. „Bili su preblizu plač i osmeh. (Po vertikali)“.

Alber Kami, govoreći o poeziji Renea Šara, istakao je da je Šar prošao kroz nadrealizam. Ne bismo pogrešili ako bismo to rekli i za poeziju Nikole Strajnića: pesnik, ne zadržavajući i ne prihvatajući njegove okvire, instrumentalizuje određene nadrealističke postupke koji sada imaju nove pesničke kvalitete. „Kako je čisto sedište lepote/ na uzbrdici šarnog sna“ (Reći je biti): san je stecište lepote ali i večnosti, tačka susreta i mesto doticanja. „Smešiti se/ naviljak sna rasprostirati/ ući u samicu doticanja...To će od smrti otpaditi nas/ to će zatvoriti klopku raja“ (Na dohvat ruke).

„Ponekad, iznenada, a da ne znamo zbog čega, učini nam se, na trenutak, da i ne živimo više i da je to naše trajanje samo slika našeg nekog drugog života, koji tek slutimo i koji nam se često predstavlja u snovima, a sasvim retko u vizijama anđela. Te vizije javljaju se zbog toga što je naša okrenutost prema suštinskijem sazrela do meda želje da se prepustimo bez ostatka onome što nas čeka u večnosti. Na taj način večnost ponekad siđe i u naš prolazni život.“

Ako pesnik u „Jeziku anđela“ san predstavlja kao kratkotrajnu refleksiju večnosti, odnosno smrti, a „Jezik anđela“ nije knjiga o smrti, nego kako kaže sam pesnik, „alegorija o nastajanju pesme“ („Konačno, njeni podnaslovi, u rukopisu, glase: Pre početka pisanja, Za vreme pisanja, Posle pisanja“ , onda san možemo odrediti i kao nukleus iz kog se crpi pesništvo, i koji je na različite načine prisutan u telu pesme. Nikola Strajnić teži da govori iz smrti/sna, odnosno iz samog stvaranja, ili preciznije, pušta pesmu da govori iz sebe same. Ukinuta antinomija razumnog i nerazumnog nije ovde eksperimentalnog karaktera, kao sastavni deo metode psihičkog automatizma, nego je posledica pesnikove sinestezijske epifanizacije elemenata stvarnog koji se snohvatno uspostavljaju „u odajama naklonosti“ (Prići). Zato fantastično i groteskno koje je karakteristično za poetiku nadrealizma, ovde ima pomereno značenje i dejstvo: začudni spojevi pojmova koji pripadaju različitim sferama ljudskog iskustva ne ostvaruju začudnost, jer ona, sama po sebi, zahteva pozicioniranog subjekta koji nije napustio antinomiju razumno/ nerazumno. Fantastično i groteskno je ovde samo sredstvo pesnikove simultanističke pretenzije koja se umesto isečaka realnosti sastoji iz kolaža stegnutih impresija, čije međudejstvo stvara utisak antistatičnosti, pulsiranja suprotnosti i svega što jeste: „Bilo je nepobitno – bol je mrtav/ Na crnoj pritki odsutnosti brundalo/ noći čamilo je/ San ga je krišom opominjao/ Bili su preblizu plač i osmeh“ (Po vertikali). Iskustvo rata, koje se oseća iz kompleksnih Strajnićevih semantičkih nedoricanja, kao i u poeziji Renea Šara, nije propraćeno nadrealističkim gnevom koji ima potrebu za sablažnjavanjem, nego je i na tom planu omogućilo sumatraističku sliku sveta: „U gustu čoju daljine odeven/ obnoć si čipkasto krilo vere/ obdan zeleni miris doma...Pomnoži vreme onih koji žude/ s vremenom onih čija kuća gori/ Cela će večnost tebi pripadati“ (Ona: Molitva, 14.03.1993. ).

Intertekstualnost poezije Nikole Strajnića, koja je nekada prisutna kao citatnost (Alkman, Rembo, Zivlak, Kaštelan) a nekada kao suptilna metatekstualnost, nije put do prodiranja u smisao ove poezije: svet-tekst ili tekst-svet jedini je subjekat-objekat na koji se računa. Zato je sve sadržano u potencijalu same reči koja je oslobođena i neminovnog svođenja pesničke perspektive:

„Mrtvi, kako to govorimo s ove strane, ili živi, kako to govorimo s one, mi se u svakom trenutku izjednačujemo sa svakim mogućim putem i stižemo na sva moguća „mesta“, kojima smo zapućeni. Ili, mnogo jasnije, mi ta mesta postajemo. Mi postajemo sve i jedno. Ali to nije ona vrsta izjednačavanja u kojoj se, sa ove strane, u suštini, prepoznaju jedna bića u drugima. To je nešto sasvim drugo. Mi tamo više i nismo bića, nismo upojedinačeni. Mi smo tamo samo biće: Biće. A ono nema u sebi klicu razlikovanja, već celo počiva na jednosti koja je i sve.”

Remboovo rastrojstvo svih čula kojima „ja postajem neko drugi“ blisko je poetici Nikole Strajnića: „Pesma je sama svoj pesnik.“ . Ona postaje prostor u kome stvari govore iz samih sebe, a pesnik bodlerovskom kontenplacijom predmetne stvarnosti zaboravlja vlastitu egzistenciju, sa ciljem što doslednije identifikacije sa predmetom: „Nije pesnik taj ko prosto traži reči u postojećem jeziku, već mu jedan nepostojeći prajezik, možda jezik anđela, sam nudi svoje prareči. On nije neko ko nešto u jeziku doziva i poziva, već neko ko je od jezika pozvan i dozvan“ - „Metak zaljubljen u tvoje čelo“ (Sadnja). Iz tog razloga, u poeziji Nikole Strajnića, česte su različite vrste evokativnih uspostavljanja kojima se teži sirovoj egzistenciji predmeta, samo njoj i ničemu više: uzvicima, vokativima i različitim vrstama nedorečenosti postiže se „netraženo“ (pesnik često koristi ovu reč;), traženi efekat: „O medu neba/ smešku đurđevka/ O prahu zvezda/ krinko tišine“ (Ne svideti se). Tako se vrši i Miljkovićevo izjednačavanje pevanja i umiranja, jer Reći je biti, kako kaže naslov jedne Strajnićeve pesme, ali biti sa druge strane: „Pravi je život na drugoj strani“ (citirani stih Artura Remboa u pesmi Artur Rembo: Zla krv). U „Jeziku anđela“ pesnik zapravo alegorijom vrši poistovećivanje pevanja i umiranja: govoreći o smrti i iz smrti, on govori o stvaranju, iz stvaranja.

Naslov „Srce pčele“ kondenzovana je poetika pesnika. I srce i pčela imaju istu moć: u smrti/stvaranju čovek je „zadržao nešto što je opšte, što je zajedničko za ovaj i onaj svet za njega. To nije telo, ni duša. Već srce. No šta se podrazumeva pod srcem? Podrazumeva se ono anđeosko s kojim ga je anđeo još sa zemaljskog života posećivao ovde. Ili, preciznije, posećivao anđeosko u njemu“ . Na jednom drugom mestu pesnik u „Jeziku anđela“ objašnjava i u kakvoj su vezi pisanje i pčela: „– Biće preko smrti. Jer, kao i pčela i pisanje dolazi iz nje. I ova i ovo dolaze da bi objavili njenu večnost. Ali i ova i ovo na isti, bezreki način. Jer i pisanje nije stvar reči, reklo bi se, zuke, kao što je i zuka neka vrsta reči. I jedno i drugo teži da saopštava skrivajući. A to je već jezik anđela, jezik koji se, pre svega, uči u smrti.“ Zato poezija Nikole Strajnića ne pretenduje na smisao koji doboša, a koji je usklik sputanosti razuma, nego na „mrmorenje saglasnosti“, na neposredni susret sa „sveprisutnošću neprisutnosti“ (Podvodna šetalica). Metanoičke slike „Srca pčele“ zahtevaju čitaoca koji je spreman da prođe kroz isti put posinjenja kojim je prošao i pesnik.

Maja Medan