САБИРАЊЕ У ОКУ И ЈЕЗИКУ

(Читалац, уље на платну, L C Neill, 2008)

Пред нама је рукопис књиге Очи и језик професора Николе Страјнића. Чини се да нема једноставнијег наслова нити веће истине за причу која је испричана између корица ове књиге чијом је садржином обележено сабирање многих лепота у оку и језику једног читача. Кажемо причу, иако се то, у конвенционалном књижевно-теоријском речнику, не подводи под дискурс белетристичке приче, прича јесте. Чак, можда је ову књигу најбоље прочитати као и причу о сабирању и именовању лепоте. Међутим, мишљења смо да, без обзира на тежњу да интерпретације прецизности у извођењу поентирања и тежњу јасности научног метода онога што је већ давно одређено као наука о књижевности, ако ово што је записано не опстане као прича о књижевним и ликовним чињеницама, тешко да ће опстати и као критичка грађа за будуће тумаче. Зато кад професор Страјнић одговара Нишавићу да целокупан његов рад припада „плодовима разума, плодовима срца и плодовима духа“, заправо сматра да целокупно његово дело – поезија, есејистика и научне монографске и студијске опсервације, дакле, припадају једном бићу, које се кроз дискурс испричаног афирмише језиком тројако, у три модалитета. Модалитети ће зависти од количине, можда је боље рећи множине, заступљености срца, духа или разума. Зато кад бисмо у једној реченици одређивали књижевно дело овог професора, критичара и песника можда би то била ова реченица: Професор Страјнић је читав живот мислио једну причу о књижевности. Та једна прича је певана на три различита начина, али увек говори исто јер су, речено у духу поимања самог професора Страјнића, логос срца, логос разума и логос духа увек један логос бића коме припадају срце, разум и дух.

Тако ова књига симболично названа Очи и језик суштински представља моћ гледања и моћ слушања једног слушаоца који своје гледање и слушање претаче у разумљив језик мисаоно доживљеног и проосећаног, причајући о једном и увек јединственом логосу лепог. Та јединственост потиче од интендиране суштине онтоса, јер је лепо, као лепота, оствариво само ако онтолошки почива на нуклеусу лепог/ суштини лепог (јер је и највеће лепо садржано у сопственом делићу лепоте, опет као највеће лепо без обзира на то да ли је део или целина остварене лепоте), онтолошки доказивог и уочљивог, и метафизички недостижног.

Књига је структурирана из пет поглавља. Поглавља, суштински, одговарају тријадичном разумевању, како Страјнићевог књижевног опуса, тако и његовог вредносног система. Његов тријадини систем вредновања је сведен назависност од доминације разума, срца или духа. У овој књизи налазимо језичку артикулацију разума и духа, изостали су (из)говори срца (песме), јер језички и тематски нису део истог дискурса, али неминовно припадају истој поетици која је различито артикулисана.Рукопис књиге који је пред нама садржи следеће структуралне целине Огледи (16), Критике (16), Вечна садашњост (13), Ликовне критике (9) Радост рођења (4).

У својим огледима је Страјнић, како је то истакао својевремено још Јуре Каштелан, „тежак и строг мислилац. Отворен је једнако животној струји критичко теоријских истраживања нашег стољећа као и самим врелима античке филозофије која креативно напаја људску мисао. Истовремена присутност Хераклита, Аристотела, Маркса и Хајдегера означава континуитет мишљења и „родбинске везе“ (Страјнић) универзалне културе. Познавање универзалне културе овдје се потврђује у квалитети закључака а не у квантитети цитата и навода. Познавање предмета претпоставка је сваког озбиљног знања, што је у цјелини овог дјела обилно показано.“ Са наше стране морамо да додамо да је професор Страјнић и прецизан, али и јединствен у извођењу интерпретација. Он се не бави филозофирањем о поезији, већ открива филозофију у поезији и филозофију поезије проналазећи суштину онтолошке заснованости онога о чему пише. У том смислу је професор Страјнић, вероватно један од најоригиналнијих и, рекли бисмо, најлуциднијих интерпретатора, посебно поезије, на штокавском говорном подручју. Међутим, његова велика информисаност из области класичних књижевности, филозофије и теорије, као и поезије, како прошлости, тако и актуелности, допринела је да критичари, услед страха од могуће грешке, направе својеврсни отклон од овог књижевног критичара. Услед великог, несумњиво правог интелектуализма, којег је данас мало на књижевној сцени, професор Страјнић никад није нагињао онако холивудски сензацији догађаја, већ је тежио сензацији духа, објављујући управо лепо као сензацију, жижну тачку сабирања (Лаза Костић би рекао укрштања) језика и духа у књижевности или светлости и духа у сликарству.

Његови огледи нимало случајно почињу у тумачењу Силуоновог сабирања па преко огледа о Сими Милутиновићу, Петру Петровићу Његошу, Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, па затим преко модерниста Петра Кочића Милутина Бојића и авангардног песника Момчила Настасијевића ( о коме је професор Страјнић дао најлуцидније интерпретације са посвећеношћу, не само онога који разуме него и онога који воли оно о чему пише. То већ довољно говори о присутности срца и у Страјнићевим интерпретацијама), да би направио скок преко поезије Јуре Каштелана, Васка Попе и Бранка Миљковића до Јована Звивлака, а само поглавље завршава управо у сабраном, односно у огледу Српско љубавно песништво.

У овом делу књиге, професор Страјнић је зацртао круг, не само свог научног интереосвања, већ и поетичких назора, вредносних аршина, као и метода којим приступа разумевању књижевних чињеница. Његов метод, поред феноменолошке заснованости и филозофског дискурса, који неминовно прати такву заснованост, тежи да открије песму, уметнину уопште, у односу на њено настајање/ рађање, не као афирмацију у односу на друге, већ као потврду постојања по себи, оствареног бића уметнине која то јесте и онда кад у односу на друге, као таква није призната, али ипак уметност јесте, јер је то по себи, јер је остварена сабирањем, идеалном мером мишљеног и казаног, иделним промером прожимања свега што песме треба да опева оно што већ одавно јесте и као такво га и ми данас баштинимо.

Поред тога, он је понудио могућност нових читања писаца који чине данас нашу књижеву традицију. Његове интерпретације су извршене у новом, другачијем херменеутичком кључу, тако да дела Симе Милутиновића, Његоша или Бранка Радичевића делују свеже, ново, превратнички што су и била у свом актуелном тренутку. Ако ништа друго, највећи допринос Страјнићевих интерпретација је у томе што доносе пун штимунг актуелитета књижевних чињеница које тумачи. Тако се ми читањем његових интепретација не сучељавамо само са значењем и могућим значењима него и са мирисима, укусима, дисањем у дихом, понајвише духом, времена писаца о којима пише. Зато његове интерпретације са једне стране делују онако староставно, мудро у духовно, а на другој страни су свеже. Читаоцима нуде старе садржаје у једном новом свежем дискурсу интерпретације какавих је врло мало у нашој књижевности. Опет, треба рећи да староставна мудрост долази из Страјнићевог утемељења у класичним књижевностима, док духовитет (не религиозност) долази из његове чврсте фундираности у православљу. Међутим, икако је често у сакралним сферама, професор Страјнић је увек дубоко књижеван. Никада му није циљ да књижевно преведе на филозофско, или религиозно, већ му је циљ да покаже количине филозофског и духовног у књижевном.Зато су његови текстови јасно књижевно оријентисани. Професор Страјнић не кокетира са филозофијом, као што су то неки чинили или чине са психоанализом и теологијом, или рецимо антропологијом, себи обезбедили велико име, филозофичност његових текстова је резултат промишљања књижевних појава и са аспекта филозофије. Он се у својим огледима, интерпретацијама и књижевним критикама бави суштином написаног. Он се ретко бави питањем како је нешто начињено (то препушта поетичарима), њега занима зашто је један текст такав какав јесте, откуда уопште језику текст и догађају језик. Одговори на та питања су јасна и од суштинске су важности за разумевање значења датог текста, рекли бисмо поезије уопште.Њихова филозофичност је у темељена у Страјнићевој тежњи да се бави суштином, док је сама интерпретација и разумевање текста фундирано у књижевној традицији, како српске, тако и опште књижевности. Зато су његови текстови о поезији и сликрству згуснути. Има ту много интертекстуалних веза, теоријских прожимања и филозофских дослуха о којима треба говорити у једној посебној студији, јер је једино тако могуће у пуној мери показати акрибичност професора Страјнића.

Овом књигом, као и низом других књига (о којима смо у неколико наврата писали), професор Страјнић није само показао интересовање за књижевну критику, већ је својим књижевно-критичким радовима националној књижевној критици дао велики допринос, а књижевној историји обезбедио озбиљну грађу. Професор Страјнић се, као књижевни критичар, приказује као професионалац који не води рачуна само о великим темама и етаблираним писцима, већ, пре свега, држи до свог вредносног принципа. Све што се уклапа у границе његовог вредносног система и остварује се као уметничка вреднота, професор Страјнић о томе пише. Зато су његови текстови подједнако интонирани и кад пише о писцима који су већ одавно етаблирани, или онима који су већ у српском језику своме делу обездили место, али и онима који се за то место тек боре.Тако, професор Страјнић српској књижевној критици враћа дигнититет, поштење и поштовање, које јој и припада, а већ неколико деценија то нема, јер је запала у страшну, како вредносну, тако, рекли бисмо, и етичку кризу, која је далеко погубнија, како по књижевну критику, још више по књиженост у целини.

Треће поглавље књиге Вечна садашњост је продужетак поглаваља у коме се професор Страјнић бави књижевном критиком.Ту су радови о приповедачком поступку као начину потврђивања и мери постојања Драга Кекановића и поеми о страдању крагујевачких ђака Јована Зивлака. Руководећи се добрим делом речима Марка Аурелија (Ко је видео садашњост видео прошлост и будућност), професор Страјнић је већ насловним знаком овог поглавља дао вредносну оцену о ономе што критикује/ пише. Другим речима,према његовом мишљењу вредносном садашњицу чине квалитетна дела, а квалитетом садашњице одређује се и квалитет прошлости и квалитет будућности. То је једно од основних мерила којима се професор Страјнић руководи у сваком сегмету свог стваралачког дискурса (разума, душе и срца).

У поглављу Ликовне критике, професор Страјнић већ према наслову поглавља пише о визуелном стваралаштву којем је наклоњен већ од својих, да кажемо, критичарских почетака, рекли бисмо, још од тренутка кад се професор определио за рзумевање постојања естетски лепог.Он тежи откривању лепог већ открива суштину лепог; проналажења одговара на питања: Зашто је нешто лепо? и Како је нешто лепо? У овом поглављу описује сликарску поетику Милића од Мачве, Грујице Лазаревића, Ђорђа Лазића, Стевана Филиповића, Драгана Нешића, Љубомира Делибашића, Веселина Вешковића, Божидара Аиралдија.

Сходно првом делу насловног знака књиге – очи, професор Страјнић у сликарском опусу Милића од Мачве као поетичку окосницу његовог сликарства проналзи светлост: “За Милића од Мачве сликарство је зрачење оне шуме светла којим је пошумљено цело биће света. МилићодМачвејеградинартогсветла.Онразликујеблесковезвездаодблесковамуња.Једнисувечни, другипактренутниизворилепог.“ Зато је „сликарскоделоМилићаодМачведелојеастралногпорекла и тежине.“

Кад говори о, једном од вероватно најзначајнијих српских акварелиста, Грујици Лазаревићу, професор Страјнић акварел „види као мисао воде о светлости и мисао светлости о води.“ Налази да је на сликару„да их, артикулишући их по мери лепоте сопственога бића, подигне до универзалног говора уметности.“ Међутим, сматра да је за поетуку Грујице Лазаревића карактеристично то што његови акварели нису нити мисао воде о светлости нити мисао светлости о води. Понесен визуелним ефектима светлоносно-сновитог Лазаревићевог сликарства, професор Страјнић закључује: „Он, у суштини, стојећи по страни, ради само једно: омогућава мисли воде о светлости и мисли светлости о води да се, на његовој слици, искажу саме од себе и за себе. Као и за сваког великог сликара, као и за сваког великог уметника уопште, тако и за Грујицу Лазаревића може да се каже: сликар је унајмљен од свог дела и од уметности којој припада. Рука Грујице Лазаревића има уши: она ослушкује сваки, па и најнезнатнији, налог светлости и уопште свега, свега што јој подарује одважност кретње и неку врсту сна. Сликајући аквареле, Грујица Лазаревић је отишао толико далеко, или можда дошао толико близу, да се чини да ни један потез његове четкице није његов избор, већ избор саме слике што се, благодарећи вештини сликареве руке, рађа.“

Овај запис о Лазаревићевим акварелима вероватно није најнаучнији, али је сигурно, најсикренији и најтачнији, зато што је он резултат проосећаног. Језичка артикулација проосећаног је манифестација сабраног у оку. Зато је основа методе Страјнићевог сабирања – осећање, истовремена уживљеност и проживљеност лепог, што наоко није живо, али истински постоји.

На крају књиге је поглавље Радост рођења где налазимо четири записа о духовном остварењу оних који јесу рођени и који суостварењем уметничког дела продужили своје постојање, што кроз сакралитет, што је увек случај (наравно у оствареним уметнинама) са ликом Исуса Христа, или метафизичку димензију поновног рођења објекта кроз вајарско дело, или преко насликаног портрета, где реално постојеће постаје свепостојеће као уметнина.

Ова књига представља избор из онога што је професор Страјнић написао током дужег временског периода. Тематско једиство свих записа није постигнуто временски, већ професоровим поимањем категорије вемена, где је све заправо саздато из низа тренутака садашњости. Управо зато нам је садашњост данас какава нам је прошлост била – тешка, а каква ће нам бити будућност, већ можемо ишчитати из садашњице. Али, најзначајније је да постојимо. У том постојању ми гледамо, вршимо сабирање оком и све оно што смо видели ми језиком именујемо. Дакле, и у језику сабирамо. Основна порука ове књиге је: учите се људи саборности, сабирању. Учите се великом у малом. Спознајте снагу Сунца у сјају ока, величину Нијагаре у капи кише. Са том спознајом сабраног све постаје песма, а језик се враћа праискону, где је језик ослобођен “воље бића и ствари да се изразе њиме“, јер постојање неминовно претходи именовању језиком. Песничко искуство, као и животно искуство је резултат постојања.

(Поговор у књизи "Очи и језик")