Poetika Nikole Strajnića - poiesis, jezik tišine i metanoia

NIŠAVIĆ: Gospodine Strajniću, za četrdeset godina pesničkog staža objavili ste deset pesničkih knjiga. Je li vreme da se osvrnete?

STRAJNIĆ : Jeste.

NIŠAVIĆ : Pa, kada to činite, šta vidite?

STRAJNIĆ: Vidim polje zasejano istom rukom na kome su nikli različiti plodovi: jedno su plodovi razuma,jedno plodovi srca,a jedno plodovi duha. Prva i deveta knjiga pesama, Zvjezdani sati (1975) i Horacijeva koža (2010), pripadaju plodovima razuma, knjige Oči zemne (1981), Pepeo svoj razdajem (1982), Vožnja u krug (1990), Pesme (1993) i Pre sirene (2012) pripadaju plodovima srca, a knjige Karlovačke pesme (1994), Srce pčele (2000), Plavi dah šume (2004) i Šumska kuća (2007) pripadaju plodovima duha. Razume se, kao i sve podele,i ova je uslovna.

NIŠAVIĆ: Da li ta podela uključuje i jedan vrednosni i kritički odnos prema tome što ste napisali?

STRAJNIĆ:Pa ipak, o takvim mojim pesmama,kritika je dala veoma visoke ocene.

NIŠAVIĆ: Držite li do njih?

STRAJNIĆ: Ne. Ili, bolje, vrlo malo. Iako se radi i o uglednim perima koja su je pisala. Posebno su smešna ona „zlatna“, profesorska. Ona uvek dolaze post festum i uvek nešto učitavaju u pesmu i guraju je u nekakav okvir u koji ona nikada ne može da stane bez ostatka. Pa i ovakva pesma koju je proizveo razum.

NIŠAVIĆ: A kako stoji sa pesmama koje dolaze iz srca?

STRAJNIĆ: Srce je jednako pogubno za pesmu kao i razum. Možda i pogubnije. Pesma koja dolazi iz razuma uvek je malo prehladna,a pesma koja dolazi iz srca uvek je malo pretopla. U svakom slučaju, i srce i razum uvek kalkulišu sa njom.

NIŠAVIĆ: Ako se dobro sećam,o tome ste pisali u NAPOMENI za knjigu pesama Srce pčele. Ta NAPOMENA mi danas deluje kao neka vrsta pesničkog manifesta koji se odnosi na ovu treću grupu pesama za koje ste rekli da su plodovi duha. Uz Srce pčele tu spadaju i Karlovačke pesme i Šumska kuća. Da li biste bili ljubazni da ,na ovom mestu našeg razgovora, ponovo pročitate tu NAPOMENU.

STRAJNIĆ: Naravno.“Pesme zbirke Srce pčele želelo se osloboditi kalkula. To znači osloboditi zavodljivih impulsa koji dolaze,pre svega,iz glave. Ali i onih iz srca. Jer impulse iz srca prati još veće lukavstvo i svakovrsno smišljanje i nameštanje no one iz glave. Emocije su kalkulabilnije od racija. Jednostavno, želelo se obezbediti pesmi njeno sopstvo (das Selbst) tako da je se rastereti posredovanja pesnikova bića u njenom nastajanju i omogući onom najdubljem izvoru njene vlastitosti (koja je samo paradigma izvora nastajanja svega u svetu i svega sveta) da se u njoj , kroz nju i s njom artikuliše. Kada bi taj izvor postao taman, ili presahnuo, ne daj Bože, sve bivanje bi, a iznad svega ljudsko, bilo u pitanje dovedeno. Pesma je samo pesma. Pesma i ništa više.“

NIŠAVIĆ: Znači li to da su razum i srce uvek i potpuno „ škodljivi“ za pesmu, da pesnici treba da se klonu „mudrovanja“ i „emocija“?

STRAJNIĆ: O škodljivosti razuma i srca za pesmu treba pažljivo razmisliti. Razume se da, uopšteno govoreći, pesma ne može ni bez jednog ni bez drugog, jer bi bez njih bila prazna i besmislena. Ali, misao i emocija u pesmi ne smeju da budu misao i emocija pesnika, već pesme. Oni moraju da proisteknu iz dubina njenog „razuma“ i njenog „srca“. Pesma je sama svoj pesnik.

NIŠAVIĆ: Šta to znači?

STRAJNIĆ: To znači to i ništa više. Pesma sama vodi računa,na primer, o tome da u njoj ne bude ničega ni premalo ni previše, da ne bude ni pretiha ni preglasna, da ni za čim i ni za kim i ni pred čim i ni pred kim ni ne zaostaje ni ne prednjači, da sve u njoj bude potpuno u skladu sa njom samom. Ona je prvotnija od pesnika: od Orfeja ili Homera, Sapfe ili Katula, Bodlera ili Rilkea. Pesmu stvara sam princip stvaranja svega u svetu: poiesis.

NIŠAVIĆ: Ako sam dobro osetio, vaše viđenje poiesis-a kao da se razlikuje od uobičajenog: da je naprosto reč o umetničkom stvaranju?!

STRAJNIĆ: Poiesis, svakako, jeste i to. On je, dakle, jedan od načina na koje se čovek, kao biće, odnosi prema svetu. Ali on je i mnogo više od toga. On je, prevashodno, kao što sam rekao, princip po kome sve, pa i čovek, nastaje u prirodi, ili physis-u. Poiesis je najviše određenje physis-a. To je Aristotel: Metafizika. Dakle, nastajanje, recimo, cveta uopšte se ne razlikuje od nastajanja pesme. Oni nisu tek stvar čovekove ruke, razuma ili srca, već načela po kome sve jest jestujuće. Od gnezda do zvezda.

NIŠAVIĆ: Ovakvo, nešto drugačije, viđenje poiesis-a od uobičajenog, bar kada govorimo o umetnosti, čini mi se da vodi i prema drugačijem viđenju samog pesnika. Kao da je njegova uloga u nastajanju pesme minimalizovana, a on i dalje misli da je glavni i, kao kakav paun, skače na komšijske plotove i pokazuje svu raskoš svoga perja i glasa.

STRAJNIĆ: Neka skače. Neka pokazuje. Time pokazuje i svu tragičnost svoga bića: on misli da mu pripada sve, a ne pripada mu ništa. Čini mi se da se to posebno odnosi na pesnike razuma i pesnike srca. Za njih se sve događa u sferi onoga sto je tim „organima“ dokučivo. A pesma počinje tek tamo gde sve to prestaje.

NIŠAVIĆ: Je li to tamo tamo gde počinju stvari duha?

STRAJNIĆ: Jeste. Ali, duh nije tek pesnikov duh. To je, pre svega, duh sveta, a onda i njegov. Ili, bolje, reč je o jedinstvenom duhu prožetom istim logos-om po kome sve jeste. Kao što se radi o istom poiesis-u, i kada je reč o stvaranju pesme i kada je reč o stvaranju svega u prirodi, tako se radi i o istom logos-u prema kome se to stvaranje ravna. Ako postoji neka uloga pesnika u stvaranju pesme, onda je to ta da pesnik svoj duh dovede do dispozicije u kojoj će on biti i duh sveta.

NIŠAVIĆ: A kako je moguće da se ta dispozicija postigne? Šta pesnik mora da uradi? Možda da doživi svojevrsnu ekstazu? Ili, smem li da kažem, da umre?

STRAJNIĆ: Tako je. Da umre. Da umre. Odnosno, da napusti „ovaj“ svet i zađe u „onaj“, da napusti prolaznost i dosegne večnost. Da tamo boravi dok pesma nastaje. I da se potom vrati. Izmenjen. – Ovaj put nastajanja pesme opisao sam u svojoj knjizi Jezik anđela, za koju se obično misli da je knjiga o smrti. Ne. To je alegorija o nastajanju pesme. Konačno, njeni podnaslovi, u rukopisu, glase: Pre početka pisanja, Za vreme pisanja, Posle pisanja.

NIŠAVIĆ: Možda su otuda – da se malo našalim, a možda tako i mislim – vaše pesme iz knjiga koje pripadaju sferi duha toliko „nejasne“ zato što su rođene na mestu koje ne pripada svetu razuma i čula i pod režimom nastajanja različitim od onoga pod kojim su nastale pesme koje pripadaju ovima? Odavde gledajući, u njima je sve drugačije. Uzmimo metaforiku. Radi se gotovo o nerazmrsivim vezama među rečima. Ponekad se čini da je sve besmisleno. Ili ovo: opevani svet. Ima pesama u kojima je reč o onome o čemu je reč u Jeziku anđela, ako je tamo reč o nekom drugom svetu... Jesam li u pravu?

STRAJNIĆ: Možda je to sve tako? Ali je i drugačije. I to i drugo, rekli bi Rusi.Ta, u pesmi je uvek važnije ono drugo,preko, meta, od onoga što je tu i prvo.Iako je, opet, s druge strane, i ovo i ono jedno i isto. Kao što su i stvarnost sveta i stvarnost pesme jedna i ista stvarnost. Ništa tu ne isprednjačuje ničemu, već sve jednako, ruku pod ruku, sledi opšti logos sveta. Toga se u književnosti zapadnog kruga jedino držao Homer, smatrajući da se hod njegovih reči ne razlikuje od „hoda“ celog kosmosa.To što mogu i čine zvezde na nebu, ribe u vodi i biljke na zemlji, mogu da čine i reči u njegovim spevovima...Posle toga, a posebno danas, otkako je čovek svojim „ja“ stao nasuprot svetu, ne slušajući više njegov logos već logos svoga bića, pesništvo u svojoj prvobitnoj datosti više i ne postoji.

NIŠAVIĆ: Je li, zaista, sve nepovratno izgubljeno? Ima li puta prema natrag? I, ako ima, koji je to put?

STRAJNIĆ: Ako ima, to je put igre. Neko bi mogao da kaže da je to već viđeno: da je umetnost uopšte, a poezija posebno,igra. I jeste. Ali to nije prosta igra, na primer, rečima koja ima poreklo u pesnikovom duhu i koja se manifestuje, recimo, u igri zvučanja ili značenja itsl. Ne. Reč je o onoj igri na kojoj počiva ceo kosmos i sve postojeće u svetu. Ne razlikuje se igra jezika od igre svetlosti. To je igra u kojoj sve učestvuje , a kojom niko, ni pesnik, ne upravlja. Ona se igra od sebe same. Najveća uloga pesnika je u tome da ne nameće svoju igru, već da svoj duh dovede u takvu dispoziciju da bude otvoren i potpuno spreman, poništavajući sve svoje pesničke namere, primi pesičke namere igre sveta.

NIŠAVIĆ: Ako se, gospodine Strajnić, dovodi u pitanje pesnikovo biće kao JA, kao subjekat, šta je onda sa njegovim jezikom? Je li i on u pitanju?

STRAJNIĆ: Njegov jezik kao njegov,kao jezik jednog pesnika, jeste, doveden je u pitanje. Jer pesma dolazi iz jednog drugog jezika. Prajezika, prvotnog stanja jezika koji je jednak prvotnom stanju jezika sveta. Logosu. Ponoviću: logos pesme i logos sveta je jedan logos. Nije pesnik taj ko prosto traži reči u postojećem jeziku, već mu jedan nepostojeći prajezik, možda jezik anđela, sam nudi svoje prareči. On nije neko ko nešto u jeziku doziva i poziva, već neko ko je od jezika pozvan i dozvan. Pesnik je neko ko taj poziv čuje i ko se na taj doziv odaziva. Pesma je odziv na poziv jezika. A da to čuje, pesnik mora da ima uši kakve nemaju ostali ljudi.

NIŠAVIĆ: Šta vi to činite kada se, dok pesma nastaje, prepuštate logosu sveta omogućavajući mu da on postane i logos vaše pesme? Šta se to događa u vašem duhu?

STRAJNIĆ : Pre svega, svestan sam jednoga: da je moje biće sačinjeno od spoljašnjeg i unutrašnjeg, kao što je i svet sačinjen od spoljašnjeg i unutrašnjeg. Spoljašnje je ograničeno, unutrašnje je bezgranično. Ograničenost ograničenog podobna je kategorijalnom našeg mišljenja kojim smo izolovani od celine sveta. Pevajući o nekom biću, mi ga zahvatamo u njegovoj trodimenzionalnoj spoljašnjoj datosti našim čulima. A radi se o tome da se ono pevanjem dosegne u njegovoj unutrašnjoj beskonačnoj protežnosti. Tako pevanjem zalazim u ono razumu i srcu još nepoznato i obezgraničavam svoje biće. Činim da ono dospe do onog na drugoj strani gde nema ni života ni smrti. Ima samo jednosti svega, postojanja bez granica. Otuda dolazi pesma. Ona je mrmorenje saglasnosti.

NIŠAVIĆ : Saglasnosti čega?

STRAJNIĆ: Saglasnosti bića i sveta. Ali, kroz saglasnost i bića sa samim sobom i sveta sa samim sobom. A to još znači i jezika bića i jezika sveta. I jezika bića sa samim sobom i jezika sveta sa samim sobom.

NIŠAVIĆ: O kakvom je to jeziku reč?

STRAJNIĆ: O jeziku tišine. Ili, ako hoćete, jeziku anđela.

NIŠAVIĆ: Još samo ovo: kada ste taj jezik prvi put čuli?

STRAJNIĆ: U detinjstvu, kada sam još bio deo velikog sveta. Moje pesme postojale su već tada, u svojoj najprirodnijoj formi: nenapisane. Sad one, odevene u ruho običnog ljudskog jezika, imaju sve što im pripada kao umetničkim delima...

NIŠAVIĆ: Ako biste morali da jednom rečju okarakterišete svet vaših pesama duha, koja bi to reč bila?

STRAJNIĆ: To bi bila reč metanoia. Njome se ukazuje na jedan svet koji je izmakao režimu čula. To je svet s one strane prostog opažaja, ali i prostog razumevanja opaženog. Ili, preciznije, to je svet iza, preko, iznad, do koga je moguće doći jednim radikalnim odricanjem duha od sveta koji je sa ove strane.

NIŠAVIĆ: I, da zaključimo: šta biste preporučili mladim pesnicima?

STRAJNIĆ: Preporučio bih da ne slušaju preporuke starih pesnika.