UZBUDLJIVA INTELEKTUALNA ODISEJA

UZBUDLJIVA INTELEKTUALNA ODISEJA

(Nikola Strajnić: Jezik anđela (ogled), Logos, Bačka Palanka, 2012.)

Nikola Strajnić (Popovac, 1945) odavno je pronašao svoj umetnički identitet: kao "službenik" Muza", prvu poetsku zbirku Zvjezdani sati objavio je 1975. godine. Potom su, kao potvrda zrele pesničke individualnosti, usledile knjige stihova Oči zemne (1981), Pepeo svoj razdajem (1982), Vožnja u krug (1990), Pesme (1993), Karlovačke pesme (1994), Plavi dah šume (2004), Šumska kuća (2007), Horacijeva koža (2010), Pre sirene (2011) i Srce pčele (2012). Umetnik polifone duhovne strukture, svoj raskošan duševni svet salio je u sugestivne metafore - iskaze duboke, skrivene realnosti i saznavalaštva. Strajnićeva misaona lirika prosvetljene palete (ceo spektar sa svim svojim prelivima), puna je neke uzvišene arhajske mirnoće. Svoje umetničko delo ocelovio je i prozom, tačnije, u srpskoj literaturi sasvim individualisanim, misleno jedinstvenim esejima i ogledima (u duhovnom srodstvu sa traktatima): Poezija ili optimizam (studija o Branku Miljkoviću), 1972; Jasike bele (studija o Momčilu Nastasijeviću), 1978); Vid i riječ (studije), 1984; Haire (eseji) 1991; Zamah i mirovanje (eseji o pesništvu Jovana Zivlaka) 1993; Preko (studija o Novalisovim Himnama noći), 1993; Anđeoski pesnik Rajner Marija Rilke (o Devinskim elegijama R. M. Rilkea), 1995; Stari grčki liričari (eseji), 1999; Karlovački eseji, 1999; Milić od Mačve (monografija), 2001; Na gozbi kod boga (studije), 2002; Tri dijaloga, 2002; Umetnost kao publika (dijalozi), 2004; Ogledi iz klasične književnosti, 2004; Približavanje prozračnom (eseji), 2006; U sažetom obliku (studije i eseji), 2006; Vidljivo i nevidljivo (eseji o pesništvu Jovana Zivlaka), 2007; Ogledi, 2009. i Jezik anđela (ogled) 2012. godine. U njima je, kao "misleća traska", a u skladu sa svojim polifonim senzibilitetom, razatkao svo obilje svog filozofskog i književnog obrazovanja, lektire zavidnog raspona. Intelektualan, učen, erudita (profesionalni habitus: penzionisani profesor Svetske i komparativne književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), sve što je napisao poseduje ozbiljnost lične meditacije, stimulisane vrlo živom pesničkom maštom (imaginacija je bitan elemenat njegove poetike stvaranja). Veliki je poklonik Platona, Aristotela - stvaralaca istine - (i uopšte antike sa njenom blistavom lepotom), vaspitanik je najviših filozofskih umova, bliski su mu najglasovitiji klasični pesnici 19. i 20. veka ( koji su mu i duhovni roditelji). Jednom rečju, sve što je, poput pčele, pocrpao iz univerzalnih opšteljudskih duhovnih izvora, zadahnulo je njegovu književno-filozofsku misao i "opunomoćilo" ga za disputovanje i ontologisanje. I kao pesnik sklon refleksiji i kao esejista, Strajnić je intenzivno udubljen u višestruko složena pitanja života i njegove metafizičke pozadine. I u stihove i u eseje poetskog zračenja uneo je novu psihologičnost i raslojavanje unutar pesničke vidovitosti. Nastojeći da rasplete sfingoidnu tajnu, velikopotezno kontemplira partikularno u univerzalnom i obrnuto. O čoveku - luči mikrokozma - kome je unapred zacrtana sudbina privremenosti i prolaznosti, piše pun neke svešteničke ozbiljnosti, nastojeći da, logičkom strogošću, doslednošću i sistematičnošću, prodre u zaplaštene prostore čovekove makrokosmičke sudbine. Kao akademski istraživač kao alhemičar osobene retorte, Strajnić suptilnom spekulacijom nastoji da podigne koprenu sa beskrajnog, da neumornim cvetanjem misli dopre do Kamena mudrosti - pri čemu mašta njegove oglede neprestano proširuje novim sadržajima. I poezija i esejistika - tkiva tajnovite složenosti - otkrivaju sjaj Strajnićevih lucidnih, prozorljivih misli, kojima se često uzdiže u više realitete izvan prostorno-vremenske stvarnosti. I u poeziji i u esejima (koji zrače pesničkim fluidom, gotovo se oseća lirsko podrhtavanje duše), Strajnić-posmatrač neba nastoji da izgradi intelektualni integral iz zagonetki stvarnog, zemaljskog, ali, još više, iz večnog, apsolutnog, pozemaljskog života. Da li je pesnički rad (što pokrene mnoge strune u čitaočevoj duši) pretekao naučni ili je obrnuto - pokazaće svesilno vreme koje je svemu sudija.

I delo misli, Jezik anđela (sa 3 odeljka i 26 minijatura) zrela je afirmacija Strajnićeve umetnosti, pisan punim registrom njegovog širokog pesničko-filozofskog talenta. Reč je o mislenom tkanju sastavljenom od, kompoziciono vešto upletenih, 26 duhovnih skazanja - uzbudljivoj intelektualnoj odiseji - pisanoj sa mnogo misaone kondicije. Teče u najdoslednijem duhu filozofske postojanosti, bez panegiričke stilizacije, u kome je autor napravio proboje - svetle uzlete duha - u svet izvan domašaja našeg čulnog saznanja, gradeći luk između dve ravni, između fizičkog i duhovnog sveta, života i smrti. U Jeziku anđela, raspolažući originalnim talentom, Strajnić je, vizionarskom snoviđenju nalik, napisao sagu o pozemljaru čoveku, tačnije o čovekovoj duši, koja je, po Platonu, besmrtna, jer zahvata u oba sveta.

Jezik anđela je i vrlo autobiografska knjiga. Nastala je posle tragične vesti o smrti majke u zavičaju, kada je, dok se širi bol u duši, u ogledalu zimnjeg dana, autor doveden u pobožno uzbuđenje. Tada je, u sremskokarlovačkoj tišini, dok padaju snežne pahulje, u prisnom kontaktu sa anđeoskom inteligencijom, potražio odgonetke ovo- i onozemaljskog života. Jezik anđela može da se definiše i kao pesnička vizija ("Poezija je viša istina" - Kokto), jer poseduje sve intenzitete kojima se, u pesmama, koncentrisano izražavaju utisci o životu i svetu. Ovo svoje, blagodaću nebeskih sila nastalo, široko izvedeno introspektivno fluidno tkanje (nalik sanjarenju i transu), zaodenuo je u biblijski kolorit (religija je između mislenog i fantazijskog oblika). Kao intelektivan karakter, kroz 26 graduelno iskazanih upletaka, predstavio ga je kao opšte-gnoseološko bdenje, tačnije kao impresivno vizionarsko putovanje, ispisano sa nostalgijom za totalnošću spoznaje.

U visokoj umetničkoj fantaziji, Strajnić goneta šta biva kad brzoletne čovekove godine stignu kraju, kad klepsidra odbroji i poslednju kap. Da li tama zapečati sve? Ili se, ozarena zracima večnosti, duša zauvek uzdigne u svetlotrone prestole nadnebesnog sveta. Svaki od 26 poetski intoniranih upletaka nosi nov venac smisla, zbog čega je Jezik anđela srpskoj literaturi "prinovak drag", kojim je ubrizgana nova transfuzija u život sveopšteg saznanja. Sve o čemu sentenciozno misli, Strajnić je ulio u, potpuno individualisan, koncizan, precizan i slikovit, svečani stil i jezik. Pun neke devotne elegancije, on bujno odvire sa studenca njegove ubedljive refleksivne analize. Svaka minijatura poentirana je sentencom, univerzalnom maksimom prelivenom nekom helenskom glazurom i aromom.

Jezik anđela je svojevrsna kombinatorika umetnosti i metafizike, kojom je, vazda intelektualno radoznao, Nikola Strajnić, idući neutrvenom, originalnom stazom mišljenja, zakoračio u, našem saznanju nedostupan, natprirodni svet, težeći da sazna najdublji smisao postojanja (osnovno pitanje filozofije i literature oduvek je i bilo pitanje istine o svetu izvan zemaljske egzistencije, pitanje o smislu bića). Nadahnuće za ovaj ogled uzbudljive misaone kontrapunktike, u kome se užegla svetinja najdubljeg saznanja, počiva na uzvišenoj viziji trenutka, kada se, u milosti svevidih anđela, autor intuicijom i maštom uzneo u predele gde, oslobođeno vremensko-prostornih odrednica, "ljudsko zapire poznanje". Ima jutara kad nam se čini da se nismo probudili u očekivani, već u neki drugi dan kaže Strajnić, kad Osećamo samo da smo deo one celine u kojoj stanuje večnost. Autor je upravo u takvo jutro duhovnim očima ugledao, iz neke više hijerarhije dospelu, malu četu osmehnutih anđela i čuo njihove narandžaste reči (Delakroa je smatrao da, kao komplementeri, crvena i žuta boja sintezuju narandžastu, koja isijava ideju radosti i duhovne topline). Sinestezijskom narandžastom rečitošću anđela autor biva raslepljen i postaje za korak bliži spoznajama u višoj atmosferi, onoj izvan vremenog života, sa mogućnošću da otkrije mistične istine daleke nadzemaljske budućnosti. (Kao oblici najviših nebeskih prostranstava, anđeli su posrednička bića između ovog i imaginarnog, drugog sveta, između zemaljskog i sveta večnosti; nemaju ni rođendana ni zavičaja; vreme "što rađa sve i podiže" - kako zapisa jelinski pesnik - ne može da im naudi: večno su mlada, neprolazna bića nepropadljive idealnosti; za Rilkea anđeli simbolizuju stvorenja u kojima se pojavljuje već ostvaren preobražaj vidljivog u nevidljivo, 1.)

Iako je Fridrih Šiler zapisao: "Ah, tu nema više staze! / Tajne koje nebo krije / na svet zemni ne dolaze - / onog tamo ovde nije!", u Jeziku anđela čitamo da, dospeli iz umno nespoznatljivog, nadrazumnog sveta, eterični Anđeli su prisutni u svemu, a vidljivi samo u nečemu. Okružene sjajem neizrečne lepote, spoznaju ih samo oči naše duše, koje progledavaju kad ugledaju anđeoska moćna Krila (sa odsjajem večne prečišćavajuće i spasonosne svetlosti, krila su uvek atribut divinizovanog bića, simbol uspinjanja sa zemlje u nebo (jer, sve što je rođeno iz materije, podloga je neumrlom duhu, življenje na zemlji samo je jedna faza u čovekovom besmrtnom životu); samo pomoću njih možemo preći granicu čula, videti nevidljivo, čuti nečuveno; dospeli iz nesmrtnosti, iz prostranstava gde se ne može ni ostariti ni umreti (jer svetlost ne stari), "svojim napevima lepim / kolo anđela nas krepi / nebeskoga peva sklad" napisao je Gete). "Sjajna zraka ognja besmrtnoga" i Njegoša vodi do kolevke večnosti, zato što nesvesno u nama uvek teži za svetlošću svesti, za spoznajom vasionih predela nepristupačnih obradi, jer su natčovečanski. Samo duhovnim vidom, koji podaruju anđeli kao apsolutna, izvan domašaja iskustva, sila, čovek dospeva do istina dubljih od egzistencijalnog, materijalno-empirijskog znanja, do onog što je večno, a Kroz to i on postaje to večno (2).

Iako se ne može osloboditi vremenosti i sede starosti (da još jednom parafraziramo jelinskog pesnika), čovek-smrtnik vazda potiskuje misao o smrti kao vrhovnoj izvesnosti, kojoj je rođenjem zaveštan ("Život upućen na smrt ne može se prevazići" napisao je Kjerkegor). Strajnić zapisuje: Kad čovek umre, ništa se bitno ne događa, dodajući da tada on postaje nem za ono sa čime je do tada komunicirao i što mu je podarivalo ograničenost. Obrazlažući svoju poetsku filozofiju pomoću afirmacije (a ne negacije), jer "svemu umna sila toržestvuje", Strajnić misaono polifonira o postmortalnom bivanju, gnomski pišući da Smrt je osvajanje otvorenosti prema večnom (život se, po presudi neumitnog vremena, graniči sa smrću i sve zemno se u večno preobraća), koju daruju anđeli (kamen temeljac za izgrađivanje Strajnićeve vizije; u božjem planu sveta nadbića koja utiru transferzalu ka boravištu besmrtnosti, jer samo oni imaju pristup u uranske predele). Svestan da sve ljudsko neminovno okončava, da je, u neizbežnom razvoju stvari, smrt apsolutni kraj zemaljskog življenja (Leopardi je pisao da je smrt "najlepša verenica), Strajnić otkriva, naizgled paradoksnu, sintezu života i smrti, jer čovek razume da je to što je nazivao životom bila smrt i da je ovo što je nazivao smrću život, to jest da se ideal besmrtnosti ostvaruje samo u smrti. Tada se i užiže naša želja za poanđeljenjem, za besmrtnim jastvom, jer postajemo svesni da anđeo ne nastaje iz čovekove propadljivosti i ograničenosti (...) već iz večne i sveopšte energije koja upravlja svetom (heraklitovsko apsolutno bivanje). Prelaskom čovekovim iz jedne energije u drugu i stapanje sa njom je i najviše što može da mu bide darovano (3).

Sa svešću o transcendentalnoj stvarnosti (jer ne ostajemo u prahu zemaljskom), Nikola Strajnić, umetnik-transcendentalista "helderlinizuje", navodeći Helderlinov stih o čovekovim posmrtnim putevima, koji su "rašireni širom". Sagledani u vertikalnoj perspektivi, posle smrti zapućeni ka astralnim duhovnim visinama, ka svetlosti netelesnog prebivanja, Mi postajemo sve i jedno (parmenidovski postulat), iako nismo upojedinačeni. Mi smo tamo samo biće: Biće. Nenastalo, nerođeno, nestvoreno Biće (nemamo svoje vreme ni prostor, ni početak ni svršetak), koje celo počiva na jednosti, što je najviši domet u transcendiranju ljudske sudbine. Ovo spekulativno umovanje svedoči da se, po Strajnićevoj eshatologiji, iz zemaljske skučenosti duh vraća u večni život, u nebeska žilišta (zavičajnost mu je u kosmičkim daljinama), kako smo čitali i u Njegoševim stihovima: "Duhovni je život na nebesi, materije u carstvu gnjilosti" (4).

Tek smrću postajemo ono što jesmo. Dah nevidljivih anđela nebeskog roda - božanskih vesnika - vodi nas od umno spoznatljivog sveta u područje neporecive istine; tada spoznajemo da je naše zemno hodočašće bila potreba, Jer samo kroz život dolazi se do smrti. U svojoj intuitivnoj viziji metafizičke stvarnosti Strajnić, kroz paradokson, ispisuje intelektualni integral: da se kroz život koji je smrt dolazi do smrti koja je život. A to je nauk anđela, koji stičemo u skamijama večnosti, gde se, prelaskom u pravu egzistenciju nebeskih žitelja, besmrtna duša zauvek ustali u imaterijalnoj svetlosti (jer je anatomija duše zapravo svetlost, 5).

Kad, iza kapije vremena, zakoračimo u stratume večnosti, bez tuge se osvrćemo za minulim, tražeći i svoju buduću kosmičku sudbinu, jer, u prisnom duhovnom kontaktu, Anđeli su samo jednim zamahom svojih krila izbrisali sve naše tuge i, osmejkujući se u onostranoj serafinskoj modrini, podarili nam večnu radost. Kroz nju biće dolazi do saznanja najdubljeg i najuzvišenijeg smisla postojanja: da smrt je takođe radost: Smrt je radost radosti piše Strajnić, koja nas pretvara u smešak anđela (A taj smešak čini sve večnim i beskonačnim, 6).

Prepuštajući se matici inspirativnog, opsednut toposom neba (i tišine), Strajnić metodički razvija svoje bljeskovite metafizičke meditacije. Iako svestan da svet počiva na ideji smrti (ništa nije sigurnije od smrti, drevna je poslovica), njegova umna pronicanja nikad nisu melanholična: u njima nema ničeg pogrebnog. Jer, kao metafizičko suštastvo, kao međa koja se mora preći, smrt nije izništenje čoveka. Iz Strajnićevog kosmičkog ugla posmatranja on živi i izvan života, jer smrt vodi u tišinu obezgraničene večnosti. U retkim trenucima milosti, kada u korespondenciji sa anđelima, biva prosvetljen, autor piše da Zaborav u smrti nije potpun. Uzlazeći iz života, mi i dalje komuniciramo sa ovom (podnebesnom, propadljivom i malovečnom) stranom, sagledajući je u sfumatu, kao iza kranjčevićevskih "spuštenih trepavica". Sa velikim imaginativnim zamahom rasplićući klupko svojih duhovnih pronicanja i sanja, Strajnić - pesnik duha i logosa - zapisuje da je smrt sa nama i u nama od našeg početka i pre početka kao pravi život koji preodoleva nirvani (stavljena pod aspekt večnosti, smrt je, po hrišćanskom verovanju, poražena vaskrsenjem). Tako je, prema Strajnićevoj kosmološkoj viziji, prevaziđena apsurdistička ideja po kojoj je život uzaludan i ništavan (pri čemu sa čovek i imunizuje protiv ideje o smrti, zbog čega ovi zapisi imaju i katarktički efekat: umetnost je velika utešiteljica). Posle prelaska iz prethodne u potonju energiju, metafizički ukotvljeni u večne kosmičke ritmove, mi pogledamo i na ovu stranu ali samo da bismo još čvršće utemeljili ono što je sada (7).

Autorova polifonska fizionomija i, u bljesku prosvetljenja, njegove čitke duhovne projekcije ogledaju se i u osmoj minijaturi. Nadahnutom intuicijom (podsećamo da je Kant zapisao: "Intuicija bez pojma je slepa, a pojam bez intuicije prazan") razvijajući svoja ontološka i metafizička istraživanja, nesuštastveno tkivo svoje vizije, Strajnić zapisuje: Mi se nikad ne rastajemo sa sobom, a to znači da, noseći večnost u sebi, čovek tek u zagrobnom životu stiče svoju punu stvarnost, konačnu dovršenost, koju mu daruje snažan dah anđela - svetog sprovodnika u nebeske prostore. Tek tada postajemo jedinstveni (dotad je jedinstvo sagledano u dvostrukom aspektu, kao jedinstvo tela i duše). Odlaskom sa smrću u nedosežne sfere onostranog, gde nas, u visinama večnog bivstvovanja, prigrle umilni anđeli ("odeveni sjajem" kako piše Njegoš u Luči mikrokozma): Mi, to je samo naša duša, u sebi sjedinjena i večna ("Nađeno je draže negubljena" zapisao je Njegoš; po svetoavgustinskom principu večna egzistencija duše je zagarantovana, jer je neprolazna, netruležna, nepostalo nepropadljiva, neprolazeća, nematerijalna, večno pokretljiva... 8).

I deveta minijatura signirana je nostalgijom za transcendentalnom realnošću, pri čemu ovaj jedinstven ogled dobija sve intenzivnije metafizičke boje. Strajnić smatra da, u večnom vraćanju stvari, smrt ne znači kraj svega. Kontrolisan i disciplinovan u svakoj reči, u paradoksu piše: Samo onaj ko je umro, može da kaže da živi. Jer Neprolaznost je život, prolaznost je smrt. Tek po smrti, koja predstavlja uslov životne afirmacije, preobraženi u večni život, bivamo ucelovljeni. Tada, već samo jednim pogledom kojim nas omiluje anđeo ("Na svakome licu angelskome / Sovršenstvo blista stvoritelja"), na večnoj strani, na onoj na kojoj čovek tek počinje da živi nagrađeni smo uzvišenom radošću i svetlošću ozarenja i otkrovenja (9).

U punom sjaju Strajnićeve polifonijske stvaralačko-filozofske misli, i u desetoj minijaturi ogleda se umetničko ozbiljenje nevidljivog. On veruje (u zapisima nema skepse) da, posle zemaljskog zatočenja, čovek ne ostaje u zasenku groba, ne zemljeni se. Kad, iza zvezda (koje su oči neba, kako rekoše Jelini), kroz vrata večnosti zakorači u transcendentalne sfere, u kupku svetlosti, za čoveka Sličnosti i razlike ne postoje. Postoji neka vrsta Istosti, kroz koju se pokazuje datost svega. Obrise toj datosti daje osmeh anđela - srčanica svega zbivanja s one strane. Jer ono preko je ni dogodljivo ni nedogodljivo i dogodljivo i nedogodljivo. Ono, naprosto, jeste po zakonima svoje nijestosti i nije po zakonima svoje jestosti (10).

Dajući svoj obol saznanju istine o čovekovoj sudbini i smislu ljudske egzistencije, Strajnić se, pored kosmoloških učenja helenskih filozofa, ponekad oslanja i na ontologiju velikih liričara. Citira stih Renea Šara koji glasi: "Nikada nije noć kada ti umreš", jer se posmrtno, u kosmičkom bezganičju, preobražavamo u svetlost (Umiranjem se i roji svetlost koje je ono samo): Ona je naša duša. Imaginistički portret duše, koja je, u kosmičkom kruženju, večno postojeća (ali tek u rukama anđela) sazdan je od spiritualne svetlosti. Duša je nedodirljiva jer je utkana u svetlosnu ekvilibristiku, a anđeoski prsti su satkani od nedodirljive dodirljivosti ali i od dodirljive nedodirljivosti, jer je anđeoska stvarnost realna nestvarnost (11).

Neposustali precioz, sa mnogo misaonog žara, Strajnić kaže da se zemnicima transcendentalni svet čini nestvarnim, jer misle da je merljivo samo ono što je zemno, a duša je nezemna, nebeska, eterasta. Mi pogrešno mislimo da je stvarno samo ono što ga zemlja u nama čini stvarnim, zaboravljajući da smo više bića nesvesti, čime smo bliži večnom blaženstvu u jedinstvu sviju stvari (Anaksagora: u svemu je deo svega). Bliži smo nebesima što ih ispunjavaju anđeli sa svojom najtvrđom stvarnosti. Po njoj, i mi smo stvarniji tamo nego ovde (12).

Otkrivajući moć intuitivnog viđenja, Strajnić piše da, podobno snovima i vizijama anđela, empiričko trajanje nam se katkad ukaže kao slika našeg nekog drugog života.Ta slika se javlja zato što je, iz zemaljskog modusa bivanja, naša okrenutost prema suštinskijem sazrela do meda želje da se prepustimo onom što nas čeka u večnosti. A pčele tog meda su anđeli (simboli viših oblika postojanja), koji ga stvaraju u preogromnoj košnici neba, gde se kaleidoskopski ogleda i put naše duše i duhovne egzistencije. Tako je, na onoj strani, u kosmičkoj svetlosnoj plimi, u konačnom Božjem carstvu, čovek stvaralačkom imaginacijom viđen kao večan. Večan samo ako u zujanju pčela prepozna zamah anđeoskih krila, a u slasti meda neopisivu slast nebeske večnosti (13).

U Strajnićevim intelektualnim nijansiranjima poistovećuju se, kontrapunktiraju med i smrt. Kao pesnik učene poezije, kao stvaralac neograničene umetničke invencije, on piše o njihovoj istosti. Čitamo da, u času samrtnome, čovek je skoro sav u med ogrezao i da smrt dolazi u onom trenutku kada med u potpunosti preplavi njegovo (unutrašnje) biće. A tada, u ekstazi kontemplacije i u bljesku prosvetljenja, autor naglašava da su nas preplavila u transferisanoj pčelinjoj zuki u med medena anđeoska krila. Tako ovi zapisi kulminiraju u saznanju (u užiženju viđenja) da postoji medna suština večnog postojanja - svetlosni modus bivstva - kuda nas vode anđeli-krilatići, što kroz mali otvor naše smrti leću prema beskonačno rasprostranjenoj košnici neba, gde se utapamo u opštu zajednicu Univerzuma (14).

Šta nas, kao apsolutna istina i izvesnost, čeka u posmrtnom životu? Odgovor je: Ništa posebno. Maštajući u irealnim slikama, produbljujući još više svoju duhovnu vidovitost očima duše, Strajnić piše da ta posebnost je najneposebnija od svih mogućih posebnosti. Iskusili smo je svojim predpostojanjem (realnošću u fizičkom svetu), a put duše saznaćemo ako se osvestimo i svojim postojanjem zazovemo njeno nepostojanje, koje je jedino istinsko postojanje i koje vodi ka metafizičkom vanvremenom životu. Ali - dodaje autor - zaziv mora da bude izgovoren na jeziku anđela koji otvara sva prostranstva sveta i, posebno, prostranstva neba (15).

U ovom, duboko poetičnom i filozofskim entuzijazmom okriljenom, ogledu, čitamo da nadanje je najžešći protivnik smrti, jer je nada sazdana od zemaljskog, ovosvetskog. Međutim, naše čisto postojanje oseća smrt kao pobedu. Simfonijski razvijajući svoje misli, u traganju za najsuštinskijom tajnom (što stoji s one strane privida), u ovim zapisima prozračne metaforike (koja otkriva svojevrstan tip autorove umetničke delikatnosti), ultra senzibilan Strajnić piše da se potok našeg postojanja uliva u okean svega postojanja, koji se, u onostranom, mreška u svojoj čistoti (16).

Kao pisac prodornog duhovnog oka, u traženju ezoteričnog jezgra postojanja, Strajnić, na razočaranje agnostičara, uverljivo ulančava svoja razmišljanja. Podseća nas da, napuštajući suznu dolinu zemaljsku (jer nema ničeg što prolaznost ne rastoči), smrt doživljavamo kao bezobličnu tamu uništenja i nesmisla. Međutim, u onostranom, gde vlada obilje večne svetlosti kao Božje suštine, smrt jeste svetlost - simbol zakonitosti, reda i mudrosti. Ona nas vidi umivene osmehom anđela, ponesene njihovim krilima, odnjihane njihovim šapatom. U času našeg postepenog preobražavanja u svetlost, u koju nas privode anđeli - čvorne tačke Strajnićevog misaonog sistema - dolazak smrti znači prelazak iz ništa u sve. A da bi se prevazišao i strah od smrti, potrebno je otvoriti svoje srce anđelu da ga poseti i da u nas usadi klicu neponovljive vere u Postojanje posle postojanja (17).

I u osamnaestoj minijaturi razlistava se, kao u najsublimnijem snu, Strajnićeva duševno zavodljiva esejistička meditacija. Iako ograničeno i krhko - kaže Strajnić - naše postojanje je neka vrsta zaziva sveg Postojanja, kojim se ono jedini sa nečujnim anđeoskim glasom. Naša nastojanja da nas anđeo poseti za života uzaludna su, jer Anđeo se ne odaziva na ono što nije u skladu s njegovom duhovnom prirodom, što je smešano od zemlje i lukavstva. Čitamo da čovek je anđeo in potentia i da se, u svetlim vilajetima nebeskim, obićujemo anđeoskom podobiju nalik. Sprežući vizuelni identitet sa intelektualnim asocijacijama, autor, kroz povišenu temperaturu elokvencije, stremi klimaksu viđenja čovekove sudbine. Kroz tu anđeosku supstancu koja se u čoveku manifestuje kao zanos, on se već na ovoj zemlji okrilaćuje kaže. A pomisao na smrt je misao o prvom zamahu krila (Rene Šar je napisao:"Čovek je ptica"). U astralnom, svetu kosmičkog kruženja, anđeoskim krilima uzneti, ovenčavamo se aureolom večnosti, gde se, u konačištu svetlosti, ojedinstvenjuje neumrla duša (18).

Kao intelektualno pronicljiv, pisac široke erudicije, Strajnić piše da, što se klepsidra sve više prazni, kloneći se životnom smiraju, čovek postaje sve setniji, pred prividom kraja koji nas mori. Tada se pojavljuje snolik i bezrečan anđeo čuvar, naš spasitelj i izbavitelj. Njegov jezik bez reči nalikuje dahu vetra ili škripi koja se stvara pri otvaranju latica cveta ili fijuku svetlosti. Sličan je hipnagogičkim slikama, kojima se utapamo u ezoterično: A to je večnost (19).

Bez metafizičke oporosti istražujući osnove bića (žižu poezije i ontologije), Strajnić piše da kad se zatvore vrata života, život se ne prekida. On traje ali više ni ne liči na ono pre smrti i otuda i strah od nje. Gubitak načina na koji smo nekad postojali izjednačujemo sa gubitkom samog postojanja, kaže. Ali, anđeo nas uči da je ovo novo postojanje istinsko postojanje, a ono staro prolazno i bedno. Tada u anđelovom osmehu prepoznajemo svetlost i u mraku, kad su vrata našeg života već odavno zatvorena (20).

Kada je autoru preminula majka, prisutni su na njenom licu videli osmeh, koji nije dolazio sa ove, nego sa one strane. To je bila radost zbog anđeoskog zagrljaja. Dijalektičko vrenje misli u ovom ogledu - ezoteričnoj simfoniji - nezadrživo stremi svom krešendu. Dotakavši joj svojim dahom lice - piše Strajnić - anđeo joj je saopštio poznati joj stih Rene Šara "Pravi život je na drugoj strani", kada se osmehnula istini potvrđenoj samim tim životom. Uslojena u eterske prostore sveopšte svetlosti osmehnula se jer joj je smrt podarila večnost, a život - bednu konačnost (21).

Prvo da umreš, onda da postojiš glasi paradoksni zapis (Stirb und Werde). Ali na drugoj strani taj paradoks je potpuna besmislica kao paradoks jer je to neporeciva istina. Neopozivo postoji se samo tamo gde nam ni anđeli nisu više potrebni, gde se njihova uloga završava konačnim ohrabrenjem naših bića da definitivno i neopozivo jesmo. Tako sada i mi možemo da anđeoski delujemo, napustivši ovozemaljsko vršljanje koje nas je sputavalo u uzletu. Jer, Anđeo to je čovek na nebesima, čovek, to je anđeo na zemlji (22).

Pleneći dubinom i finoćom svoje dijalektike, Strajnić piše da umiranje slično je isceljenju, tada čovek progledava, jer staje pred presjajne anđele. A ne oslepljuje, jer se umirući sav sabrao u samo jedno, a to je neograničeno Postojanje. Tada ga ponese radost, ona kojom je, valjda, sve stvarano na svetu. Uznesen u novu energiju čovek, kad umre, ponovo učestvuje u najveličanstvenijem činu nastajanja i rađanja svega i on ponovo i uvek ponovo nastaje i rađa se. Tada i sam postaje melem za rane sveta (od kojih čovek u ovom životu uvek stradava i uvek isponova isceljuje se, 23).

U ovoj dijalektičkoj genetičkoj studiji nenadano se, kao protagonista, javi pčela, a - tvrdi autor - pisanje i pčela nisu antagonisti. Nalikost njihova je u smrti iz koje nastaju, da bi objavili njenu večnost. Dodaje da i pisanje nije stvar reči, već, reklo bi se, zuke, kao što je i zuka neka vrsta reči - oba saopštavaju skrivajući čitamo. A to je već jezik anđela, jezik koji se, pre svega, uči u smrti. Opsednut neizrecivim, Pisac umače u njeno tamno mastilo na onoj strani, koji, smešan sa preslatkim jezikom anđela uzdiže u sveočaravajuće svetlo. Odonud se toči kao mana do srca samotnika, da ih omedeni, do ljudi koji i sami čeznu da se uspinju gore (jer čovek nosi svetlost u sebi). Pčelinji med i piščeve reči najbolje su lestve za to, piše Strajnić (24).

U ovom ogledu, protkanom istinski proosećanom dušom pesnika, čitamo da se, po smrti, kada obići svoje biće u Biću sveta, čovek vraća na zemlju u anđeoskom smislu. To znači da se ni prema čemu što je ovde ne odnosi na način na koji je to ovde, već na način na koji je on sad tamo. Vraća se sličnima njegovoj sadašnjoj prirodi. Ta sličnost nije u smislu dekartovskog metafizičkog dualizma (duh, prostor). Nevidljiv za naše oči i nedokučiv za naše reči, on sada posećuje naša srca (a to je ujedno i kulminaciona tačka ogleda), jer je transformovan u suštu svetlost, svetlost koja ne greje, već samo obasjava (25).

Dolazeći ponovo na zemlju, čovek nema sećanja ni uspomene. Iako katkad uzima svoj pređašnji oblik, reč je o posve drugom biću. Čist u dobru, zadržao je nešto zajedničko za ovaj i onaj svet - srce: ono anđeosko s kojim ga je anđeo još za života posećivao ovde, to jest posećivao anđeosko u njemu, koje je večno i bezgranično (26).

Umesto zaključka

Misaono egzotičan sadržajem, Jezik anđela je plod strasnog traženja duhovne istine. Kao umetnik sa snažnim metafizičkim senzibilitetom, Strajnić je u ovom ogledu - instrumentu života - pokazao integralno i fundamentalno razumevanje življenja i sveta. Zainteresovan za večnu suštinu bivstvovanja, pod okriljem anđela - signaturom onostranog duha - vinuo se preko ozvezdanih međa, u, merom vremena nemerljive, transcendentalne predele "mnogoglasne armonije", o kojima umetnost uvek teži da svedoči (Branko Miljković je govorio da se i Ajnštajn može prepevati). Neposustalom verugavom mišlju logičke čvrstine, tačnije kombinacijom zavodljive logike i imaginacije, ovaj pesnik-sanjar beskonačnosti, svoja duševna stanja psihološkom alhemijom preobrazio je u opojstvene predstave neizmerne metafizičke realnosti. I, osluškujući nadrazumni žubor večnosti, svojevrsnom snovidicom, stvaralačkom majom uronio je u kontemplaciju nesmrtnosti. Raskrivajući nebeske odore i transfigurišući ovozemnu u metafizičku stvarnost, ovaj tajnovidac sremskokarlovački je u Jeziku anđela dosegao do saznanja najdubljeg smisla svega postojećeg. Analitičkim umovanjem ispisao je svojevrstan životopis duše, koja se po smrti stani u toplom sočivu svetlosti (koja oživotvorava svet) i tako destilisao specifičnu poetsku filozofiju - novi intelektualni svet. Stoga je Jezik anđela misaono originalan i kompleksan solo-govor - blesak individualnosti. Ujedno je i divna onirika, poetsko štivo, uz pčelinju muku, obdelano u lirskom duhu. U ovom ogledu sija mudrost besede, svetlost učenosti, kojima je Nikola Strajnić proširio horizonte ljudskog saznanja. Sav od zračne vidnosti i vedrine - vilovita igra duha i mašte - Jezik anđela je pun mekog humanističkog štimunga i smirenoumlja. Čita se u sjaju suza, jer, pored spekulativne i poetske dubine, pored lirske lepote jezika, ima i onu svojstvenost karakterističnu za muziku - kupku duha.

P.S.

Nikola Strajnić je ovaj ogled napisao težeći da prodre i u samo srce poetskog stvaralačkog čina (Leonardo da Vinči rekao je da umetnosti i umetnicima pripada ceo Univerzum). Stoga Jezik anđela nalikuje palimpsestu: nudi bezbroj ideja, slika i osećanja posvećenih kompleksnosti umetničkog doživljaja, koji autor duboko respektuje. On prati imaginarni proces koji se odvija u pesnikovoj duši (Pesma je anđeoska stručak krina), jer je pisanje izraz onog što je najuzvišenije. Pesnikovi horizonti uvek su daleki: dodiruju oba sveta (Pesmom se samo neizmerljivo meri zapisao je u knjizi Vidljivo i nevidljivo). Kao medijum, poeta je kadar da opazi ono što je čoveku onostrano, da imenuje beskonačnost - delo uobrazilje (žudnja za večnošću vitalno je žarište svake istinske lirike). Jezik anđela - kome nema ravnog u našoj literaturi - predstavlja svojevrsni vade mecum kroz nadrealno, u kome je ostvarena humana fuzija pesničkog i anđeoskog bića (poveznika između mikro - i makrokosmosa), ujedno i vodič razvidnih reči kao elemenata pesničke realnosti.

Ksenija Katanić