TALASANJE TOTALITETA

TALASANJE TOTALITETA

Nikola Strajnić, Paučina, Izdavačko preduzeće „ADRESA“, Novi Sad 2014

Nakon sačinjenog izbora iz poezije pod nazivom „Srce pčele“ kao izvesne sinteze „plodova duha“, Nikola Strajnić objavljuje knjigu poezije „Paučina“. Zadržavajući prvobitnu odrednicu u sistemu raspodele koju pravi sam autor, ova knjiga se, po svojoj jezičkoj, semantičkoj i formalnoj ustrojenosti, bitno razlikuje od pomenutog izbora. Od početka stvaranja pa do danas, autor je uglavnom težio sažetim hermetičnim strukturama sa zgusnutom i bogatom metaforičnošću poetskog sadržaja. U odnosu: pesnički subjekt – predmet pevanja, postojala je namera (recimo, namera koja se odnosi na estetsko načelo) i postojalo je neko uzajamno delovanje (kako subjekta na spoljni svet, tako spoljneg sveta na subjekat). Autor „Paučine“ pak teži za stvarnošću koja je lišena bilo kakvih namera, težnji, ciljeva i delovanja i da tako osluškuje samo ono što, eliotovski rečeno, „ostaje stalno mogućnost / u svetu spekulacije“. Slikovitost u poeziji koja je nekada imali epistemološku funkciju, u poslednjoj zbirci svedena je na minimum, a Strajnićeva opsesivna potraga za onim suštinskim i nevidljivim, u svakoj stvari, ovde prerasta u apsolutno načelo pesničkog stvaranja. Upravo to nevidljivo postaje početna pozicija pevanja i mehanizam za otkrivanje čistog postojanja među stvarima, koje jezičko rešenje pronalazi u reči paučina, središnjem simbolu zbirke.

Po idejnoj i tematskoj shemi poezija Nikole Strajnića se odvaja od savremenog obrasca stvaranja, koji neprestano ispituje nove mogućnosti za poeziju u okrilju zasićenosti i masovne produkcije (ne)kulture. Ona dakle ne uključuje u sebe diskurse modernog, ne raslojava se prema njegovim trendovima, ne pruža otpor niti se ikako odnosi prema objektima moći, ali ne robuje ni inspiraciji, niti se služi uzvišenim govorom ili retorikom. „Paučina“ je stoga zbirka krajnje jednostavnih, razmetaforičenih, narativnih struktura koje, bez ikakvih pretenzija na modernost, razmišljaju ponovo o životu i smrti (najviše smrti) kao univerzalijama u kojima se skriva odraz svega postojećeg/opšteg/Bića. Osim te izrazite jednostavnosti u izrazu u kojoj je sadržana intencija autora da se povrati poverenje u reči i njihova značenja na polju stvarnosti i onoga što nam se prikazuje kao stvarnost, Nikola Strajnić se ne odriče ni filozofskog diskursa koji je odlika njegovog ranog misaonog perioda. I s obzirom na konstantno prožimanje mislioca i pesnika, kako u esejima tako i u poeziji, projekat „jednosti“ začet u „Jeziku anđela“ ovde biva u potpunosti ostvaren. Zapravo, „Jezik anđela“ se može posmatrati kao poetički predgovor „Paučine“, ali ne i nužno kao njen obrazac za čitanje jer poezija uvek oslobađa značenja koja se ne mogu eksplicirati nečim unapred zadatim. Na taj način, filozofskim diskursom sačuvana je poetička aparatura iz „Jezika anđela“. Njime se ostvaruje široko polje intertekstualnosti u koje smešta svetske pesnike. Tako „polemiše“ sa Šarom, Kaštelanom, blizak mu je Remboov model ispoljavanja subjekta po kojem je „drugo ni drugo ni ja / a ja ni ja ni drugo drugo“. Ulazi u dijalog sa Heraklitovim antitetičkim postupkom u sagledavanju svih predmeta i pojava tako što iznad bilo kog procesa obnavljanja stavlja tišinu/Postojanje/paučinu kao težnju za neponovljivošću trajanja trenutka. Poetski diskurs se ostvaruje najviše tamo gde postoji mogućnost za istovetnost ograničenja (u jeziku i čoveku) i beskraja/totaliteta (u zbirci često simbolisan morem „i uplovljavam u nekakvu opštost sličnu moru / u koje kao kupač utanjam u večnost / i gotovo je to neverovatno - / izjednačujem se s njome“), jer se u tim presecima otvara prostor za maštu u zbirci. Zatim, tamo gde se seče proces sakrivanja i proces oslobađanja tihe emocionalnosti u dodiru sa svetom/tekstom: „Je li moguć povratak u gromade / kao što je pevao Jure Kaštelan / u spletove gorja iz kojih izniču / hladovite šume pune svetog mira“, a najpre tamo gde stvaralac dovodi u pitanje i kvalitete poezije, težeći toliko ka nevinom predstavljanju stvari da ono može biti identifikovano kao banalnost ili opšte mesto. Zanimljivo je što takav postupak „prikaži stvari što jednostavnije - ogoljeno“ ne može biti determinisan kao realističan jer i kada ima opisa prizora, svrha im je drukčija – da oslobodi jezik suvišnih ukrasa i da iznese ideje o večnosti prisutnoj jedino u realnom životu posredstvom koga zapravo učestvujemo u nizu preobražavanja (čitaj: vidovi saznanja o onome što se krije ispod vidljive površine raznih manifestacija stvarnosti - pesma „Kontakt emisije i rijaliti šou“). Tim remboovskim preobražajima, ali bez Remboove ekstatičnosti i poziva na Akciju, Nikola Strajnić pokušava dopreti do onog neopaženog (očima cveta, očima ptice recimo) i zato se sve vreme u zbirci oseća prelivanje mogućeg i nemogućeg. To približavanje apsolutu, tj. onome što je van ljudskog domašaja, Strajnić vidi jedino u izjdnačavanju sa Anđelom stvaraocem. Suprotno idealu Anđela: „Neka im krila postanu tad moćna / svemoćna krila anđeoska / koja potiru buku stvarnosti / što kopni“ pojavljuje se i lutka: „da je reč o tome da se ukroti ogromni tigar / ili lav svejedno / da mu se na najosetljivijem mestu ugradi alka / preko koje ćemo njime potpuno upravljati / kao što se upravlja lutkama privezanim kanapom“ čime se nazire poznat simbolički odnos iz Rilkeovih „Devinskih elegija“. Ono što Milan Komnenić govori o igri i ta dva simbola, može se primeniti i na Strajnićevu koncepciju u viđenju stvaranja, a to je: „Anđeo i lutka, ta dva simbola Rilkeova sred evropske pozornice, pri čemu jedan nosi smisao ideala a drugi značenje ovosvetske ništavosti odenute u primamljivu odeždu...“ (Milan Komnenić, Eros i znak, Beograd:1975, Prosveta, str. 13) „Paučina“ je dakle posvećena STVARANJU, a poziv na stvaranje Strajnić vidi jedino u čistom POSTOJANJU, tom „slatkom biti“ skrivenom u „stvarnosti što kopni“. Pesnik tako idealnu pesmu ne vidi u nameravanju, ekperimentisanju, niti u modernom jeziku već je vidi u tišini, u skrivenosti, u nekom neobjašnjivom i nevidljivom delanju delatnika u čemu i jeste izvor njegove slobode. Pandan tom Anđeoskom načinu stvaranja koji postoji u stvarnosti, ujedno i simbol kreativne slobode, je paučina (iako mitski predinsponiran, ovde najpre crpi značenja iz onog što podrazumeva samu prirodu nasuprot vršenju nasilja nad prirodom/nad pesmom): „Ali paučina se odjednom zaleluja / i tako podiže glas protiv svakog / kreativnog čina / i samo stremljenje kao pogođeno strelom / počinje da hramlje levo desno“. To postizanje slobode u stvaranju usko je povezano sa slobodom u samom načinu življenja koje, preopterećeno ciljevima i žurbom, po Strajniću, vode do lažnog identiteta, samim tim i udaljenosti od suštine: „Jer snovi su izvor svake težnje / nagnuća prema nečemu što nismo mi / a što bismo želeli biti“. Nasuprot stilizovanim kretnjama življenja i stvaranja, stoji čežnja za nepovratnom harmonijom, za totalitetom. „Ili je to sve san sličan stvarnosti s / najdubljih dubina mora / gde kad ženka grdobe prima mužjaka / on postaje deo nje i cela ona / ili je ta stvarnost samo san / ili san nesposoban da primi stvarnost / prestaje da bude i on i ona“, stihovi koji oslikavaju čežnju za celinom postaju i imaginativni prostor za preispitivanje stvarnosti i sna, osnovnih polova poezije. Ovako ustrojena semantika nalazi odjek i u samoj organizaciji zbirke, pa tako prvi ciklus sadrži tri prve pesme iz tri centralna ciklusa, a poslednji tri poslednje pesme iz ta tri ciklusa Tako, ukupno pet ciklusa kao da prividno sugerišu tu jednost postojanja za kojom se traga.

U odnosu na savremenog pesnika čiji angažman sadrži akciju i pobunu, Nikola Strajnić bira jednu nepopularnu poziciju pesnika za 21. vek, ali ne sasvim bez dijaloga sa njim. Naprotiv, čini mi se da je ova poezija iz tog dijaloga i proizišla, diskretno skrećući pažnju na angažovanost i svrhovitost na uštrb same poezije i vrline. Otud njegova težnja ka pesniku Anđelu, što ne znači i otkrivanje nepoznatog, nego znači ljubav ka ponovnom prisvajanju onoga što se lako od Sebe otuđilo. Zbog svega toga, „Paučina“ i nije knjiga o pesničkoj superiornosti i moći, iako se tako čini. Ovo je knjiga o potrazi, o nemoćnosti čoveka i stvaraoca pred senkama stvarnosti.

Snežana Nikolić